"Љубав
има границе - крајња граница љубави је Бог."
„Човека не одређује његов положај у космосу нити разум који је моћ мишљења о искуству, него оно што је смисао његовог живота. Али смисао је пројекат будућности недоступан мишљењу.“
Ж. Видовић
Све што ме не убије, чини ме јачим.[1] Иако наизглед ова мисао описује животну снагу Жарка Видовића, она не говори истину. Шта је све то што нас убија и како нас то чини јачим? Парадоксалне мисли могу бити мудре и дубоке, али су често тамне и двосмислене – одјекну, али опрезни виноградар би рекао: празно буре звечи! То је истинито само у свету који је схваћен искључиво као воља за моћ – интелектуално поигравање правилима војне доктрине. Истина је да је Жарко Видовић био пред неизмерним искушењима, која су била на граници људских моћи, али је много пута посведочио: „Вера човекова је осећање, дар који се не може произвести вољом а камоли мишљењем. Веру могу да покрену јака осећања која се човеку дешавају у животу, као што је, рецимо, смрт вољене особе.“ Што су адски призори са којима се суочавао наш „човек 25. часа“ били страшнији толико се и његова вера продубљивала. Све што нас не одврати од наде, чини нам живот смисленијим. Не шаље Бог човеку искушења до мере његове издржљивости, него мало преко те мере, односно таман толико преко границе човекове моћи, да их он сам, без Божије помоћи, не може савладати. Мера Божије промисли није у искушењу, него у мери осећања сваког човека да прихвати Његову помоћ. Тако и свест о злу није само у томе да човек буде свестан да зло постоји – о томе врло брзо буде освешћено свако дете – свест о злу је свест да се зло не може победити без Божије помоћи. Више од пола века Жарко Видовић се припрема за сваку недељну и празничну Литургију проучавањем Апостола и Еванђеља који су предвиђени да се читају на тај дан. Белешке које је исписивао постале су нека врста духовног опита и инспирације за његов рад. Сваке недеље је за певницом храма Светог Марка у Београду и у својој парохијској заједници деценијама, скоро свакодневно, понавља да српску нацију може да обнови само парохијска заједница и да је будућност српске нације сабор оваквих заједница. У недељу 17. маја 2009. године, на дан државности Норвешке, тачно осамдесет осам година откако је крштен и записан у књиге рођених и педесет шест година откако је уз помоћ Норвежана успео да побегне из немачког логора у Осену, записао је:
„Није могуће спасити свет (цивилизацију) од „правца“ (бесмисла) у који срља! Могуће је само издвојити се у – ма како мале – заједнице људи склоних мирном дијалогу (па макар и у логору!). А то је тешко постићи и у Цркви, у својој, православној цркви! Бгд. недеља (после Литургије!)“
Ни мисли ни осећања не долазе човеку као елементарне непогоде – човек је увек тајновито спреман, колико за своје мисли толико и за оне које долазе до њега, као што је неком чудесном силом увек припремљен за осећања која ће се ушуњати у његову душу. Отац Тадеј Витовнички је имао поука, таман онолико колико је душа код њега дошло на исповест, али од свих, опет неком промишљу, у овом свету су остале најпознатије његове речи: какве су ти мисли такав ти је живот. Када човек влада мислима онда показује душевно здравље, али кад мисли овладају човеком онда је од човека и од његовог здравља мало преостало. Али то су истине о унутрашњем животу човековом. Но, за друштвени, спољни живот човеков још више важи поука: какви су ти пријатељи такав ти је и живот. Мисли и пријатељства се хрвају као Јаков с Непознатим – до зоре – све док мисли не попусте а пријатељство не благослови. Дубину пријатељства ћемо најбоље препознати према сећању детаља призора оног тренутка када смо упознали пријатеља. Међутим, и пријатељство има моћ благослова – како се оно животом потврђује толико призору упознавања, даје све више детаља које има лепота свитања.
Богдан Златић, „Жарко Видовић – човек 25. часа“ (одломак)
Извор: https://stanjestvari.com
Нема коментара:
Постави коментар