У једном интервјуу који је Тагора дао Станиславу Винаверу приликом
свог боравка у Београду 1926. године, читамо у „Политици“ како велики индијски
књижевник истиче да у санскритском језику реч песник значи – онај који види,
или онај који види и пре и шире, и дубље од других, „и чини да и ми видимо“.[1]
У том смислу и Фројд сматра да су „песници драгоцени савезници психологије“ и
психолога, тако да њихова сведочанства „треба високо ценити“, јер „они много
више знају о стварима између неба и земље него што наше школско знање и сања“.
Ово и представља основни разлог зашто су песници „стално били претече науке, па
и научне психологије“, а посебно дубинске психологије, јер су њихова знања и
сазнања потицала из онога што је надлично, архетипско у њима.
И. Настовић, из књиге Архетипски
свет Десанке Максимовић: дубинско-психолошки есеји, Прометеј, Нови Сад, 2003.
Интервју
Станислава Винавера са Тагором објављен је у „Политици“ 16.09.1926. године.
Нема коментара:
Постави коментар