БРАНКО МИЉКОВИЋ, Срећа је у томе што песма надвиси свога творца

Од оног момента када се одвоји од песника, песма са њиме нема више никакве везе. Она има свој властити крвоток који је храни, којим дише, расте; а дотле је расла на плаценти наше подсвести и мозга, и наше су артерије биле уткане у сва њена ткива. Онога момента када је написана, она већ није наша, а од момента објављивања она потпуно престаје да буде наша. Песник остаје сам; из те усамљености настаје друга песма која ће на исти начин бити отуђена. Онда и њен смисао и њена делотворност постају неовисни од самог песника (...) Знам шта сам песмом хтео, али не знам шта ће песма са собом хтети. Срећа је у томе што песма надвиси свога творца. Можда сам хтео само слику, а други су видели симбол. Па добро, тим боље. Надмудрила ме је песма коју сам измислио; па зар је то чудно. Она је паметнија и племенитија од мене, јер она је песма и невиност, а ја сам човек. Ја имам поверења у њу, и верујем у њену улогу међу људима, где је настала у једном тренутку када сам хтео да успоставим мост између себе и других.

Б. Миљковић, Извод из текста штампаног као „Прилог II“, Критике: са делима и ауторима о песничкој уметности, Сабрана дела Бранка Миљковића, Ниш, 1972.