Књижевност мора бити стваралачка. Она
захтева велики духовни и изразни напор. Она захтева дубоко мистичко искуство
целог бића.
Књижевност је област духовна. Без духа који би је
светло и стваралачки прожимао, она је пуко набрајање кртих и глупих речи.
(...)
Нама, овде, потребна је литература као парче
хлеба. Без ње, срозали бисмо се у мутавце. Без ње, наш унутрашњи живот зарастао
би у коров.
(...)
Епигонство, бирократија, дидактика сваке врсте,
фељтон сваког неукуса, литерарна трулеж и чемерна бирократска писанија освојили
су. Они иду на нас у смакнутом смеру.
Једино што остаје за одбрану и утеху, то је права
литература. Ако је неостваримо у довољној мери ми, наше дело довршиће
генерације које тек имају да дођу.
Утонули смо до грла у бездани брлог неписмености,
дидактике, фељтона и стерилног схематизма. А умиремо не од тог отровног брлога,
него од бола за литературом. Као чинима, нашим мистичним напором, нашом чежњом,
нашим болом:
- Ми ћемо је ипак дозвати!
Београд, фебруара 1938.
С. Винавер, „Дозивање литературе“, Одбрана песништва, Дела Станислава
Винавера, књига 4, Есеји и критике, Службени
гласник, 2012, стр. 9-12.
Нема коментара:
Постави коментар