МИЛЕТА ЈАКШИЋ, Голгота

Мрачно је небо. Месец крвави

У поноћноме тиња облаку,

Ко тежак уздах шапће у трави

Ветар. Голгота спава у мраку.

Црно је небо, ни звезде нема—

У грозничавом бунилу дрема

Планета стара:

Грех на њој тешка крила одмара...

Тама је пала...

Суморно ћуте троја вешала

У глухо доба тишине мртве—

Празна и црна—

С њих су недавно скинуте жртве:

Два разбојника и Божији син—

Два трна

И један крин...

Јутро је, ал још свитања нема,

С јерусалимских тврдих бедема

Још се не диже тама немила:

С Истока нема танка бледила

Зоре, веснице блискога дана—

Још лежи ноћ ко прикована

Ко црна крила мртва гаврана.

Са страхом, с тешком слутњом у груди

Забринут народ лута и блуди

По улицама, Тиска се, врви

Около Храма

Ал не на принос пасхалне крви

Већ да молитвом наду окрепи:

Хоће л сванути? — шапће и стрепи...

Ал каква оно утвара бледа

Међ народ ступа? Народ се згледа:

Ко је и шта је?

Нико је не зна нити познаје.

Ко дух, ко авет поноћних снова

Ил из пророчких да је гробова:

Брада се вије, прамење бело,

Занесен поглед, дуго одело,

Погледом густу таму прожиже,

Дршћућом руком вео подиже

Са будућности срамне Голготе—

„Христос воскресе!“ — пун страхоте

Глас му заори... Голгота гори!...

Над њоме пламти ускршња зора,

А на њој Црква ко златна гора

У руменоме сјају се купа—

И к њојзи ступа

Свет будућности с далеких страна...

Под плавим небом дивотна дана

Грми и звони,

Гмижу тисући и милиони—

„Христос воскресе!“ — ваздух колеба

До краја мора, земље и неба...

Ал зачас само... и мрак се густи

На земљу спусти.

И пред страхотом Божјег виђења

Што румен лица с бледилом мења,

Јуда се прахом по глави посу;

Чупајућ косу —

Груди бијући

И крвав поглед небу шиљући

Сруши се, клече:

„Проклетство!“ рече.

Дрма се, пуца Храм Соломона

Од грмљавине ускршњих звона...