На овом небу,
страшно несигурном,
Ко и на земљи.
Сад је доба боја
И јужног ветра у
листању журном.
Ноћи су плаве,
мекане ко воће
И пуне звезда ко
плитки бунари.
Нека се људи
љубе како хоће
У привременом
кругу малих ствари.
Љубави, нека
буде воља твоја
У градовима што
су непокретни
И неће моћи да
беже из строја,
И испод лишћа
што још нема ране,
И међу људима
што живе сретни
Јер верују у
старе лукобране.
Нема коментара:
Постави коментар