ЈЕРОМОНАХ РОМАН (МАТЈУШИН), ***

А ко је личност? Па онај што жури

Да се сопственој дубини приклони,

Ко, кад једанпут до себе догњури,

Не хита више да отуд изрони.

А у дубини – све сами корали,

Бисери, рибе пуна радост оку.

Блажен је ко обалу остави

Нерукотворном се предавши току.

Не мисли да је роњење главно ту:

Роњење није шетња равним пољем,

Неизбежна је Патња за прави пут,

И зато Личности нема без бола. 

Антологија руске лирике (крај X – почетак XXI века), превод, избор и белешке о писцима Миодраг Сибиновић, „Паидеа“, Београд, 2007. 

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ, Под ноћном звездом

Док о теме лупа врелог сунца брадва
Прљав од бусења а подобан ласти
У гротло ћу првог кладенца наг пасти
Макар ме сломила ледна вода на два.

Дан се сломи, не ја: слази плава вечер.
Док се земља хлади – свет нејасан бива.
Небо ми у главу већ звезду зарива
Са шиљбоком једне мисли као глечер.

Наслоњен на дивљи мирис (ваљда пласта)
Слутим неки додир што ми вреба раме
Невидљивим крилом меким ко у ласта.

Далеки двојниче, близ, из сличне таме,
Стару нашу реч ми преко мрака хитни:
Како смо под ноћном звездом сами, ситни.

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ, Балада о предвечерју

Пошли сте изван града у предвечерје да умирите

очи

И остали сте сасвим сами.

Нисте ни знали како тишина воли непознате да

рани из невидљиве пушке

И дуго сте узалуд напрезали очи

Да протумачите архитектуру птица које су летеле.

Предуго сте узалуд били свијени према земљи

Као поломљен лук:

Хтели сте наивно да ухватите баш ону кап

времена

Кад се недирнута травка попела у вис за нови

милиметар.

Пошли сте у предвечерје:

Нисте ни знали

Да вас рамена боле од невидљивих кровова

Да су вам руке тешке од не сасвим природних

љубави

Помислили сте да вам се у слуху нешто догађа

А заборавили сте да сте за собом повукли зидове

једне јако навикле улице.

Пошли сте у предвечерје:

Ишли сте полако

И тек сте одједанпут схватили да то није ваш

корак иако су ноге сасвим ваше.

Ишли сте полако:

Само сад још лаганије

Скоро као да не идете.

Стали сте

А учинило вам се као да и даље идете кораком

који није ваш корак.

Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи

И сада лежите у трави

Иако знате да сте хтели само да седнете.

Поред вашег уха

Једна травка је прилично шумно порасла за

милиметар

- Ви ништа нисте чули.

У ваздуху су две птице обележиле крилима

скромну уметност

- Ви ништа нисте видели.

Пошли сте у предвечерје

И сада из траве кришом отварате очи

И чини вам се да вас још увек неко нишани из

невидљиве пушке.

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ, Успаванка за шкољку

Спавај

У колевци од песка спавај

Под страшним светом воде спавај

У алгама у спирали маховине спавај

Спавај на узглављу белутка што сам

га хитнуо

Спавај сном белим од камења и звука

Без жуте песме сунца спавај

Потонуло зрно тишине спавај

Ноћ је спавај

Спавај успаванку успавај

Дан је

Спавај

Ја сам

Спа-

Вај.

С. Раичковић

ИВО АНДРИЋ, * * *

Затворите се као цвет 

који склапа латице,

тражите спасење у сну

и у ћутању

и чекајте да поново

сване дан

И. Андрић

ИВАН В. ЛАЛИЋ, Алгол

1

Једна вода које се присећам: лист

Задрхтао као шака на голим леђима коња;

Тај поток који је стављао дијадеме трскама,

Сада зачаурен у сећању,

                             мокри лептир

Са крилима од два тамна вокала,

Или вода зноја, и влага која на зиду

Отвара избледели крајолик кишног лета

Са стаблима од сунђерасте магле,

Вода у плитким увалама, као вечерње небо,

Где расту први кристали соли

Око невидљивих мрежица светлости,

Најзад, вода у млеку, у крви моје мајке –

Зар све то што чувам у драгоценим именицама,

У тишини након сваког пораза,

Зар сва та богата влага,

Зар све то може окрутно да изветри,

Да букне без пепела

У једном наглом блеску,

                   као птица заустављено

Пред непознатим неким сочивима,

Као мрља утиснуто

На горкој кожи неког непознатог мора?

Вода које се присећам,

И сви гласови,

Светлуцави од росе као метал јутарњих мостова?

2

Памтим ту звезду

Мутну као рубинско стаклостарих чаша,

Ту звезду, ту отровну реч што разједа текстове

Писане на ветровитим кулама,

Памтим тај нејасни сјај над бродовима

Са заустављеним дневником, у ноћи без ветра,

На бонаци од кинеског туша (колико могућности,

А ни један читак знак!),

Памтим ту звезду што се раслојава као лептир,

Тај сјај што се растура као иперит,

Ту благу лепру на небу у септембру,

Памтим ту звезду опасану паучином једначина,

Ту звезду која ме опомиње да нахраним наду

Као што звук метка опомиње на загрљај,

И њена експлозија

Од које неће задрхтати сказаљке сунчаника

Што рђају у старим влажним вртовима ове планете

Коју могу да изговорим,

Тај читки знак на лепом ноћном небу,

Та светлост обучена у лажно месо година

Тумачиће и мене,

                             мој страх,

И моје мале вампире које трујем

Слатким поносом у свакодневној крви.

3

Велика кишна лета

Са дрвећем светлим од силног светлуцања,

И наши пропали излети, моја љубави,

Негде у простору који нас још увек узбуђује

Својом неоствареном сликом:

                   језера углачана

Као мрамор, прошарана жилицама светлости,

Пропланак затрпан озоном између два пљуска,

Једно безбедно поподне, дрвени кровови

Испрани и сушени до боје старог сребра;

И онда кратке ноћи, које памтимо

Саграђене око лаког костура муња,

Када се именујемо као први пут

Под прозором обраслим у трептаву крљушт,

Или ноћни пљусак на отвореној улици

Са голим гласом једне птице

И лишћем кестена тешким као груди дојиље:

Кишна лета, дивне мрље у собама година,

Ветрови натоварени капљицама,

Ако не стигнемо да вам кажемо збогом,

Ако не стигнемо да вам кажемо збогом...

4

Присећам се воде, и памтим једну звезду

Којој се бојим да изговорим име,

Једну звезду која може да попије сву воду света

У делиријуму неразумљиве жеђи,

Једну звезду која не може да стане у моју реч;

И све моје речи

Избачене праћком у ветровите путање

Око несталог простора у који сам утиснуо

Љубав, и побуну, и сећање,

Као што море отискује своје ватре

На годишњим добима обала,

Све моје речи, мој говор,

Мој нож под узглављем и чаша воде на столу,

Слике које мењам за право да их изговарам,

Имена којима подмићујем време,

И птице које прстенујем лаким сребром памћења,

Све то може да буде слабије

У наметнутом одлучном тренутку –

Тако ме једна звезда опомиње на тишину,

Тако ми једна звезда светли над књигом пред сан.

И. В. Лалић, О делима љубави или Византија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Ј. БРОДСКИ, Стихови испод епиграма

                           „Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу…“

Свако је пред богом наг,

наг,

Жалостан, наг

и убог.

У свакој музици

Бах,

У свакоме од нас

Бог.

Зато вечност – боговима

А пролазност – воловима…

Бићемо богови ми

Божији сумраци.

И небо на коцку треба ставити

И може бити –

јад.

Пуно пута ће га још распети

И онда казати:

распад.

И бићемо у ранама.

Онда гладни дарова…

Свако има свој

храм,

Свако има свој

гроб.

Јуродивствуј, кради, моли се!

Буди сам, као прст!…

…Биковима следи – бич,

Вечан је боговима

крст.

1958.

Ј. Бродски – САБРАНЕ ПЕСМЕ

Препевао: Александар Мирковић

Извор: блог Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ЈОСИФ БРОДСКИ, Захвалност

У кавез улазих место дивље звери,

одслужих рок, урезах име на бараку

и живех на мору, рулет ме изневери,

ручах, ђаво га знао са ким све, у фраку.

С висина ледника гледах пола света,

хранитељку земљу моју одбацих.

Трипут тонух, распорен сам два пута;

од људи што ме заборавише град направих.

Тумарах степема што памте крик Хуна,

облачих што се поново враћа у моду,

сејах раж, покриварах терпапиром гумна

и једно што не попих суву воду.

Црне зене конвоја у своје снове пустих,

хлеб прогонства до корице пождеран је.

Сем кукњаве све књигама мојим допустих,

пређох на шапат. Четрдесета ми је.

Шта да кажем о животу? Испостави се дугом.

С патњом само осећам солидарност.

Али све док ми уста не запуше глином,

из њих ће се чути једино захвалност.

1980.

Ј. А. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Извор: блог Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

СЕМЈОН ФРАНК, Светлост у тами

„И светлост светли у тами, и тама је не обузе.“

(Јн 1, 5)

"Светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн 1; 9), светлост Логоса, кроз који је створен сам свет – та светлост излива своје благодатне силе одозго, напоље, у свет, и наставља да светли у дубинама света, у првосазданој дубини људских душа. Тачније, та светлост излива своје благодатне силе управо кроз људска срца, у која је продрла, и уз суделовање њом пробуђене људске моралне воље. И та светлост, та свету иманентна светлост, такође светли "у тами", налази се у непрекидној борби против таме и зато реално светли само сумрачном, пригушеном светлошћу, као неки далеки пламичак (Мајстор Екарт га назива "искрицом", Fünkchen), који се пробија кроз густи слој таме и понекад је само једва приметан у помрчини. Ако крајња победа светлости над тамом у границама самог света није могућа у садашњем светском еону, и ако је осуђена да остане светлост која "светли у тами", онда то ипак значи да она може и да засија јаче, да сјајније озари царство таме, али и да слаби и гаси се. Зато ми, као "чеда Божија" (Јн 1; 12), као "деца светлости" (Еф 5; 8), осим обавезе да тежимо животу у самој надсветској стихији те божанске светлости, да штитимо човека и свет као тварна оваплоћења Светлости од рушилачких сила зла, имамо и обавезу да будемо носиоци Светлости и у самом свету, да неуморно тежимо томе да та Светлост управо и у оквиру самог света, у изведеној сфери уређења светског живота, не гасне, него да се распламсава што је могуће јаче и да што је могуће светлије озарује и оживаљва свет. Христос је невидљиво победио свет тако што је примио на себе његове грехе и био распет на крсту у овом тамном, греховном свету, Његова победа над светом једном ће бити и очигледна, кад свет преобрази у нову творевину, у којој ће Бог бити све у свему; али у исти мах, пребивајући одсад и довека заједно с нама у самом овом свету, у нашем земаљском животу, Он може, у мери напрезања наше воље, која припрема "пут Господњи" (Мт 3; 3), све дубље да продире својом светлоносном, животворном Истином у наш заједнички људски живот.

Овим је јасно одређено шта је хришћанин дужан да чини у свету, одређен је сами смисао његове активности. Општа тенденција нашег размишљања може лако наићи на приговор да, самим тим што показује да људска тежња према остварењу правде и добра у свету има своје границе, што разоткрива да су нека заветна уздања људског срца само неоствариве и погубне илузије, слаби импулс за моралну активност и доприноси ширењу моралне пасивности. Тај приговор је оправдан, али је и сам заснован на опасној заблуди да треба веровати у остваривост немогућег јер, наводно, само тако можемо имати морални мотив за остварење могућег, да треба себи постављати циљеве који надмашују људске снаге јер, тобоже, само тако можемо одржавати импулс моралне активности на усавршавању живота. Такав је, по свој прилици, скривени вољни мотив, који је садржан у основи вере профаног хуманизма у свемоћ начела добра и разума у људској природи, у основи његовог немања жеље да види реалност греха и зла и да призна човекову несавршеност. Колико год то мишљење било распрострањено, такво неприродно подстицање моралне воље није ништа друго до потврда неког болесног духовног стања савременог човечанства. Таква тежња према неостваривом, према оном што је противречно самој онтолошкој структури света, у пракси има само две последице: или доброћудно сањарење, дакле само проповедање моралне активности испод којег се крије реална пасивност "зле и лене слуге" (Мт 25; 26), или пак, грозничаву, болесно узнемирену и слепу активност, јаку једино у разарању и потпуно немоћну у стварању, другим речима, тај, данас толико слављени "динамизам", који је опијен својим сопственим бесмислом. И у једном и у другом случају ради се о моралној неодговорности, а она се увек подудара с унутрашњом духовном пасивношћу.

Истинска активност је, напротив, увек видљива, увек свесна реалности на коју је усмерена, управо зато што избија из унутрашње, духовне активности. Зато је истинска, здрава активност спојива са трезвеним реализмом, зато јој је он потребан; и управо зато хришћански реализам, о ком смо говорили раније, не слаби хришћанску активност већ представља њен неопходни услов и њен природни, здрави стимуланс. Хришћански реализам не води у пасивност – хришћански реализам, напротив, захтева максимално интензивну моралну активност. Једино тамо где своју вољу не слабимо "политиком забијања главе у песак", једино тамо где се храбро суочавамо са опасностима и тешкоћама нашег живота, једино тамо где смо потпуно свесни циљева наше активности и начина на који те циљеве можемо практично остварити – само тамо заиста поседујемо истинску моралну основу за даљу интензивну, енергичну активност. Моралну снагу овде не црпимо из неизбежно климавих илузија, ни из лажног улепшавања емпиријске реалности, него из истински неисцрпног вечног источника надсветске Правде у којој постајемо свесни себе као њених саучесника, из Више силе, истински свемогуће у нашем духу, мада је она у свом емпиријско-људском откривању и у самом свету принуђена да се бори против њој непријатељских сила "овога света" (1Кор 7; 31). Таква је истински здрава морална активност у којој је неисцрпна сила вере сједињена с разумним вођењем рачуна о реалности, таква је и споља, али и изнутра храбра активност служитеља Бога љубави који нема потребе да буде Дон Кихот како би у овом свету био неустрашиви и неуморни витез Светога Духа. Хришћанска активност у суштини је херојска активност. То је активност синова Светлости у царству таме који су непоколебиву веру у своје више призвање сјединили с јасном свешћу о томе какву моћ у свету има зло – тај кнез овога света против кога су они позвани да поведу борбу, и са смиреном – и са трезвеноумном свешћу о својој сопственој несавршености.

"Светлост светли у тами". То не значи само то да она светли управо у тами, која је не прима и упорно јој се одупире, тако да светлост није у стању да је коначно растера или озари. То у исти мах значи да она светли у тами, да тама није у стању да је победи; зато нас, и док живимо у тами, може утешити и охрабрити истина да обитавамо у самој надсветској божанској стихији светлости, зато можемо да се уздамо у њену стваралачку, озарујућу силу у самом свету, и зато имамо обавезу да чувамо ту светлост, да се бринемо о њој и учинимо све да још јаче засија у свету.

С. Франк, Светлост у тами: оглед хришћанске етике и социјалне философије, превео с руског Мирољуб Авдаловић

БОРИС ВИШЕСЛАВЦЕВ, „Сеоба“ душа у љубави...

          Постоји „сеоба“ душа и у љубави: ми као да се настањујемо у вољеном човеку и он у нама, „стављамо себе на његово место“ до потпуног поистовећивања или га пак упијамо у себе.То је изражено у речима апостола Павла: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“; у Платоновим речима: „нема нити је било икаквог Платона, постоји само Сократ који је поново млад и леп...“ Најзад Тристан каже својој љубљеној: „Ти си тристан, ја сам Изолда!“

          Међутим, нема никакве сумње у то да такво узајамно прожимање душа у љубави чува у неприкосновености њихову индивидуалност. Душе су у љубави сједињење нераздвојно али и несливено. Ако би се Тристан дефинитивно преоваплотио у Изолду, онда би он ишчезао као Тристан па би, према томе, ишчезла и љубав ао хармонија супротности. Ми „постављамо себе на место“ другог човека, остајући оно што јесмо. У томе је задивљујућа тајна узајамног прожимања душа. Само ће на такав начин љубав и узајамно прожимање индивидуалности бити богаћење бића, иначе при потпуном сливању и поистовећивању било би то осиромашење бића. Највеће осиромашење бића било би када „не би постојао никакав Платон“ чак и онда када би остао Сократ „који је поново постао млад и леп“. Једино зато примајући у себе оваплоћење велике личности ми обогаћујемо а не осиромашујемо себе: она остаје оно што јесте и ми остајемо оно што јесмо и у исто време она развија нове потенције у нама и ми разоткривамо нове потенције у њој.

Б. Вишеславцев, Вечно у руској философији, превео с руског Добрило Аранитовић, „Логос“, Београд, 2007. 

ДИМИТРИЈЕ БОГДАНОВИЋ, Косово у култури средњовековне Србије

Манастир Високи Дечани (детаљ) 

„Брише сe историјско памћење народа, поткопавају темељи његове националне свести; на његову савест се натоварује хипотека непостојећих или туђих кривица. Зато права и потпуна историјска сазнања имају за српски народ освешћавајући значај: она га враћају к себи, оспособљавају га да ствари види у правој боји и у стварним димензијама.“

Д. Богдановић, Књига о Косову (1986)

Косово je својим средишњим положајем, са компактним српским становништвом и многим економским предностима, било она област у којој су средњовековни српски владари најрадије боравили.^[1] На самом рубу данашње покрајине, у Брњацима [горњи Ибар], имала je двор жена Уроша I, краљица Јелена Анжујска [умрла 1314. и поштована потом као света]. У изворишту Лаба налази сe за краља Милутина [1282-1321] дворац Врхлаб: једна повеља Дубровнику писана je овде 1302. У Приштини, тада "неутврђеном селу", имали су двор, судећи по повељама, тројица српских владара: Милутин, Стефан Дечански и Душан, можда и Урош, а свакако и обласни господар Вук Бранковић у временима око косовске битке. Двор сe налазио и у Новом Брду. Јужни крај Косова поља био je густо насељен дворовима: Пауни крај Урошевца, где je и српски архиепископ имао своје "станиште"; Сврчин, у истом крају; Неродимља [Породимља, Родимља, Родим], западно од Урошевца, у подножју Шаре [данас село Неродимља на самом развођу Ситнице и Лепенца]; град Петрч [сада Петрич]. У Призрену je био двор Рибник, у подножју Шаре.  

 Градови су сe у косовској области развијали у вези са трговином, занатством и рударством. Најзначајније рударско место у Србији у средњем веку било je Ново Брдо, које сe помиње 1326. поводом догађаја из 1282-1321. Био je средиште трговине у балканским земљама. Налази сe у изворишту Криве Реке, леве притоке Јужне Мораве. Ту сe добијало олово, а нарочито сребро помешано са златом, названо глама, гламско сребро. У току XIV века ковао сe ту и новац. Организација рударства у Новом Брду била je саског порекла и карактера, о чему сведочи Рударски законик, што га je издао деспот Стефан Лазаревић 1412. Ново Брдо je имало значајну колонију "страних" трговаца, у ствари трговаца из приморја: Которана, Сплићана и Дубровчана. Највећи просперитет достигло je у првој половини XV века. Заштићено са два утврђена града, оно je дуго одолевало турским нападима [све до коначног пада 1455] и својим богатим дохотком олакшавало борбу српских деспота за опстанак државе.^[2]

Други je важан трговачки и занатски центар на Косову Јањево, поменуто први пут 1303, са српским становништвом православне вере и латинском колонијом Саса и Дубровчана, опет у близини средњовековног рудника.^[3] Приштина, сем тога што je била често боравиште краља и архиепископа или, касније, обласног господара, није имала посебног значаја као град у овом периоду, мада и она међу првим српским градовима у средњем веку има јаку колонију Дубровчана, који су држали у закупу царину и имали индустрију за чишћење сребра из Новог Брда и Трепче.^[4] Далеко важнији су били Пећ и Призрен. Пећ je била седиште архиепископије и потом патријаршије, са дубровачком колонијом и "тргом", који je под јурисдикцијом црквеног поглавара стално окупљао домаће и стране трговце. Призрен je био такође под црквеном заштитом, најпре свог православног епископа, а потом манастира светих Арханђела; становништво Призрена било je обеју вероисповести. Развија сe као крупан трговачки, саобраћајни и занатски центар, а највећи успон доживљава за владавине Стефана Душана [1331-1355], као његова краљевска престоница. Са четири панађура годишње, у Призрену сe тргује италијанском, грчком, египатском, мађарском и другом робом. Дубровчани и овде имају бројну колонију, а етнички састав становништва био je шаролик, са Србима у огромној већини.^[5]

 Трајни културни печат овој области као српској земљи дала je, ипак, снажније од свега осталог, српска православна црква.

 Подручје Косова je христијанизовано давно пре доласка Словена. Покрштавањем Срба, међутим, бавиле су сe овде грчке црквене организације; латински су епископати усредсређени у јужном односно дукљанском приморју, док у рашке земље и Косово допире најпре дејство византијске драчке митрополије. Од оснивања охридске архиепископије рашком земљом руководи у црквеном погледу грчки епископ у Расу [1020], али су на територији Косова дејствовале две епархије - једна са седиштем у Призрену, и друга у Липљану. Са оснивањем српске аутокефалне архиепископије [1219] настале су крупне промене у организацији цркве на целом простору од Јадрана до Мораве. У оквиру новога државног подручја, са којим сe имала поклапати област нове аутокефалне цркве, нашле су сe охридске епархије - не само Рас него и Призрен и Липљан, делимично и Ниш, а горњоморавски предео откинут je од скопске епархије. Оснивач српске цркве, свети Сава [архиепископ 1219-1236], задржава три охридске епархије - рашку, липљанску и призренску, поставивши на те катедре српске епископе, али оснива и нове: жичку, топличку, моравичку, Хвосно, будимљанску, зетску и хумску. Само су сe две последње нашле на до тада неприкосновеном терену латинске цркве, али за православне Србе који су живели у тим областима српске државе. Све остале су сe налазиле у језгру српских области, а две бивше охридске епархије, призренска и липљанска, мада на периферији тадашње државне области, биле су на чисто српском земљишту. За судбину Косова важна je та првобитна организација српских епархија, која je за низ векова обезбедила ову земљу од страних, грчких и латинских утицаја. Сасвим нова епархија овде je била епископија у Хвосну, некада метоху призренске епархије; то je средиште недавно истражено у развалинама цркве свете Богородице у Студеници Хвостанској североисточно од Пећи, у подножју Мокре планине.^[6] Оснивање ове епархије потврђује српски карактер горње Метохије почетком XIII века, као и густину српског становништва у том пределу. Занимљиво je да je овом пределу поклоњена особита пажња и приликом формирања жичког властелинства, тј феудалног поседа саме архиепископије. Један велики комплекс овог поседа налазио сe управо у Хвосну на територији ове епархије, са местима Пећ, Стлпези и Челпеки. Захваљујући томе, архиепископ Арсеније премешта седиште архиепископије, угрожено од Монгола 1253, из Жиче у Пећ. Тако сe у Пећи наставља живот архиепископије, да би од 1346, после проглашења патријаршије, ту било и седиште српског патријарха, "Велика црква", центар читаве српске црквене организације, место где су сe одржавали црквени сабори и доносиле важне одлуке.^[7]

 Развој косовске области као духовног средишта српског народа у средњем веку одражава сe и у нарочито великој концентрацији српских цркава и манастира на овој територији. По неким евиденцијама има ту близу две стотине сачуваних или порушених храмова, али их заправо има више - ако би сe убројали и сви недовољно истражени и неидентификовани археолошки локалитети [црквине]. На Косову су и крупни династички маузолеји и монашка општежића: Пећка патријаршија, Бањска, Градац, Грачаница, Дечани, Арханђели и низ других, мањих но не безначајних манастира. За сада сe не зна колико сe сачувало црквишта из преднемањићке епохе, јер систематска археолошка истраживања на Косову нису вршена, али je добар део немањићких цркава сигурно подигнут на темељима старих, византијских храмова.

 Епоха Немањића je време велике градитељске делатности на Косову. Пећка патријаршија je подизана у етапама. Прву цркву, Свете Апостоле, подигао je вероватно још жички игуман Арсеније, касније српски архиепископ, у трећој деценији XIII века на метоху жичког властелинства. У XIV веку подигнути су остали храмови: са северне стране Светих Апостола храм светог Димитрија [Никодим, између 1321 и 1324], а са јужне стране црква Богородице Одигитрије са параклисима Јовану Претечи и св. Арсенију Српском [Данило II, 1324-1337]. Нешто касније, али пре 1337, подигнута je и заједничка припрата, као и мали храм светог Николе уз јужни зид.^[8]

 Краљ Милутин je подигао манастир светог Стефана [Бањску], на десној притоци Ибра, северозападно од Митровице. Вероватно je овде и раније постојао манастир, а ту je, по неким изворима, била пре Милутинове обнове и епископска столица. За време Уроша I то je био метох Грачанице, јер сe у Милутиновој Грачаничкој повељи наводи како "беше Бањска уписана ва очине ми хрисовуле".^[9] Бањска je сазидана на темељима старог манастира између 1312. и 1317, као будућа гробна црква у којој je Милутин и сахрањен 1321. Тада je укинута епископија при овом манастиру, а он проглашен за краљевски ставропигион заједно са остала три владарска маузолеја - Студеницом, Милешевом и Сопоћанима, као четврти у рангу. Снабдевен je великим феудалним поседом са 75 села и 8 катуна, у којима je било преко пет стотина пастирских породица.^[10]

 Милутин je обновио и манастир Грачаницу [храм Благовештења] на речици Грачанки јужно од Приштине, као резиденцију липљанских епископа. Грачаница je постојала најкасније од почетка XIII века, а обнова je извршена 1314-1315. Хрисовуље старијој Грачаници, које су издавали Стефан Првовенчани и Урош I, Милутин помиње у својој даровници, али сe оне нису сачувале. При Грачаници су липљански [понекад "грачанички"] епископи у XIV, а сигурно и у XVI веку.^[11]

 Највећи и најзнаменитији сачувани споменик немањићког неимарства на Косову и уопште, манастир Дечани, подигао je себи за гробницу краљ Стефан Урош II [Дечански, 1321. до 1331], у времену од 1327. до 1335, када ју je довршио краљ Стефан Душан. То je храм Пандократора [Сведржитеља], код села Дечане јужно од Пећи. Као краљевска гробна црква уврштен je у ред ставропигијалних манастира: Стефан je ту и сахрањен, а у храму су и мошти других светих чланова династије. О огромном властелинству овог манастира, образованом 1330. године, већ je било речи. Знатно je био оштећен одмах после косовске битке, али га je обновила кнегиња Милица, те сe она и данас у Дечанима помиње као други ктитор манастира.^[12]

 Још једна владарска ставропигија подигнута je у XIV веку на Косову, али са посебно трагичном судбином: то je Душанова задужбина манастир светих Арханђела код Призрена у кањону реке Бистрице источно од призренског града. Манастир je подигнут 1343-1347, а цар Стефан Душан сахрањен je у њему 1355. Значајно je и властелинство Св. Арханђела, расуто по широкој територији од Шар-планине до Јадранског мора - 55 села, али "у крајевима културнијим и богатијим", а осим тога још 7 цркава са њиховим људима, земљама и виноградима, пчелињацима и воденицама, много Влаха [467 породица] и 8 арбанашких катуна. Манастир je срушен крајем XVI века, када материјал са развалина користи Софи-Синан-паша за подизање своје џамије у Призрену 1595-1597. године.^[13]

 Из времена цара Душана су и неке друге, мање задужбине на Косову. У близини Призрена налази сe испосница св. Петра Коришког, са манастиром светог Петра, данас несачуваним. Пустиножитељ Петар, Србин из села Уњемира, "Диоклитије хвостанске" [данас у албанизованом облику Ујмир у Метохији], живео je и подвизавао сe у Алтину и призренским горама вероватно у другој половини XIII века. Фреске у испосници откривају два слоја: један из XIII века а други из времена краља Милутина; у доба краља Душана подигнута je црква 1343. године, а манастир дарован Хиландару 1348. године.^[14] Треба поменути и манастир св. Николе у Добрушти код Призрена, подигнут око 1334. године, као и цркве светог Власија и светог Николе [у Хочи].^[15] Мошти цара Уроша биле су сахрањене у манастиру Успенија Богородице под градом Петричем изнад Неродимља.^[16] У манастиру светих Арханђела у Дреници, који сe помиње 1364. године као властеоска задужбина, живео je једно време српски патријарх Јефрем после свог повлачења с патријаршијског престола [1387].^[17] Код Призрена су и Марков манастир, подигнут пре 1388, и манастир Света Тројица-Русиница,^[18] а у Дреници манастир Девич, где су мошти једнога другог косовског пустињака, св. Јоаникија Девичког [умро око 1430].^[19]

 По косовској области, наравно, нису подизани само велики или мали манастири, ставропигијални, краљевски и царски маузолеји. Црквени живот почивао je, као и данас, на густој мрежи парохијских храмова у селима. О изгледу и стању ове области у средњем веку говори велики број црквишта, остатака и развалина старих цркава; њих има, како je установио Атанасије Урошевић за подручје ужег Косова, скоро у свим селима, и српским и албанским, а у неком селу су и по два или више црквишта. И код Срба и код Албанаца сва сe та црквишта приписују српском живљу, који сe из разних узрока раселио. Сем тога, у низу сеоских атара албанског становништва уколико сe видни трагови старих цркава нису сачували, на њих указују топографски називи: Киша = црква, Кодра Кишес = црквено брдо, Лази Кишес = црквени лаз, Рогат е Кишес = црквене јаруге, Прони Кишес = црквени поток итд. Црквина и црквишта има и у селима где су старинци или старији насељеници исламизовани и поарбанашени. У селу Сибовцу топоним Свети Никола указује на цркву св. Николе Сибовачког у Чичавици, која сe помиње у једном запису из 1578, а чијих трагова сада нема. Од сачуваних средњовековних цркава на Косову Урошевић наводи цркву у Липљану, из византијског доба; Свете Арханђеле у Горњој Неродимљи, где су и фреске св. Симеона Српског и Саве, као и других Немањића; цркву Покрова Богородичиног у Бабином Мосту; цркву светог Николе у Бањској, која je имала старе фреске, али их више нема пошто су je албански балисти спалили за време последњег рата.^[20]

 Иста je ситуација и у другим областима Косова, као и у оним суседним областима Македоније где сада у већини живе Албанци. У косовској Горњој Морави највећи број старина чине управо цркве у рушевинама, којих има и код албанских и код српских села, а има их и по селима исламизованих и поарбанашених Срба, као и у селима са мешовитим становништвом. Атанасије Урошевић овде набраја 66 порушених цркава, мада напомиње да ни то није све.^[21] Ради поређења, може сe навести одлично проучена област Полога у Македонији. Скоро да нема села, напомиње Јован Трифуноски, у коме не постоји понека црквина или манастириште. По добијеним подацима он je утврдио да црквина има на 162 места [Горњи Полог 72, Доњи Полог 90], а око 17 њих раније су били манастири. Црквине сe данас налазе поглавито у муслиманско-албанским селима. У неким селима и овде су сe очували само топоними [Киша и сл.] за места на којима су некад били храмови.^[22] Из свега тога мора сe извести недвосмислен закључак да je цела ова територија била у средњем веку густо насељена православним словенским становништвом. У исто време то говори и о стању српске цркве, њене организације и њене духовности. Ако je једно село понекад имало и по две или више цркава, то значи да je литургијско-парохијски живот био развијен, да je христијанизација српског народа у средњем веку била ефикасна и дубока.

 Види сe то нарочито по преписивању књига у мањим црквама по Косову. У последњим годинама Деспотовине па чак и првих деценија турског ропства пишу сe по овим малим црквама рукописне књиге. Тако je једно четворојеванђеље које сe данас чува у Хиландару писао српски поп Никола "у жупи Лабу, у селу Вранину Долу, у дане благочастивога господина деспота Ђурђа и Гргура и Стефана и деспота Лазара, године 6958 [тј. 1450] .. . И писах jа смерни поп Никола, три извода држећи при перу - тако да сам благословен. Вечна ми памет родитељима, јеромонаху Арсенију и мајци ми Радосави, и брату ми Богдану".^[23]  Тако je у малим црквама, док сe у главним, манастирским центрима од самог оснивања негује књижевни и преписивачки рад, без којег сe не може замислити српска култура. Косовско-метохијски скрипторијуми [писарске радионице] у XIII и XIV веку, па касније - у XV и XVI веку, играли су важну улогу у рецепцији византијске књижевности преко светогорских и других јужнословенских превода. У том погледу улог косовских манастира у културну баштину српског народа није ништа мањи од улога једног Хиландара, а с друге стране ништа мање значајан од великог просветног дела чувених западноевропских бенедиктинских манастира - разуме сe, у одговарајућим сразмерама. У скрипторијама Дечана, Пећке патријаршије, Грачанице и других духовних средишта на Косову стварају сe и множе српске библиотеке, преко којих српски народ улази у непосредан додир са великом христијанизованом цивилизацијом грчко-римског света, што значи, посредно, и у додир са античким наслеђем, које ће тек после пада Цариграда 1453. "емигрирати" на Запад и бити откриће хуманизма. У овим великим библиотекама, од којих je трагичним дејством историје српском народу остао само мали део остатака, нису само преводи и репродуктивна култура, већ и оригиналне, ауторске творевине. Велики српски књижевници: Теодосије, Данило Пећки, Данило Бањски, Јефрем, Марко и Цамблак [бар док сe налазио у Дечанима као игуман] припадају овој земљи; са њом и из Свете Горе, када су тамо, одржавају везу; ту расађују светогорско-византијску духовност. Нарочито Данило, Јефрем и Марко заслужни су што сe управо у косовско-метохијској области, у центру српског народа, формира први круг исихазма у Србији, духовности тако значајне за културу и свест српског народа у временима која непосредно претходе турској инвазији.^[24] Водећи људи косово-метохијског монаштва били су елитни слој српског друштва, а у таквим центрима као што је Пећка патријаршија [најпре седиште архиепископа а потом патријарха] окупљао сe стално велики број најобразованијих и најдуховнијих људи које je у средњем веку имао српски народ. У пећинским испосницама изнад Пећи [Љевоша] или Дечана [Белаје] проводио сe аскетски живот и као интензивна интелектуална делатност.^[25]

 Уметничко стварање на територији Косова у средњем веку представља како у архитектури тако и у сликарству највише домете средњовековне српске културе У карактеристичном померању од рашко-приморско-византијске синтезе у црквеном неимарству ка чистијим византијским облицима, створена су у првој половини XIV века управо овде таква ремек-дела српске и европске архитектуре као што су Грачаница и Дечани Српско сликарство, опет, прати промене у византијском живописању; напуштајући рашку монументалност, остварује велика дела наративног стила у ширем, непосредном контакту са православним народом ових крајева [Дечани], а раскошна декорација споменика Моравске Србије у XV веку рађа сe претходно у Пећи. Косовско-метохијска група споменика чини, дакле, једну од битних карика у историјском ланцу српске културе. Без њих ова култура je лишена својих великих, европских достигнућа. И стари српски летописци истицали су да су велика уметничка остварења средњовековне Србије добрим делом настала на тлу Косова. Тако састављач Карловачког родослова као чуда лепоте наводи косовско-метохијске цркве Свете Арханђеле, Дечане, Пећ и Бањску, а ван тога круга још само Ресаву [Манасију] "Стога и кажу житељи земље ове, да призренске цркве патос, и дечанска црква, и пећка припрата, и бањско злато, и ресавски живопис, не може нигде да сe нађе".^[26]

 Уметнички споменици средњовековног Косова сведоче о томе да je ова област у држави српског народа била средишња област где су сe одигравала скоро сва главна збивања културе, не само политике. Такви сe споменици нису могли подизати на туђој земљи, посред једног "инојезичног" народа - какав je у односу на Србе и српске споменике, без сумње, албански народ. Нису ови споменици подизани на туђем тлу, које би потом било насељено својим народом да би им сe тек накнадно створила погодна и безбедна средина, већ обратно: подизани су тамо где сe могао обезбедити мир моштима светих краљева и архиепископа, али и монасима који су ту имали да живе и да сe боре за свој духовни свет. Зато су ове "царске задужбине" прави међаши српског народа и српских земаља. Утолико пре што су то не само својом прошлошћу него и улогом коју имају у наше време, са монасима који настављају традицију средњовековне, византијске и слободне немањићке духовности. То дакле нису мртви и отуђени него живи споменици, који и даље врше своју службу онако како им je ктитор био одредио. Они су у средњем веку центри духовног живота, у којима сe граде и чувају националне традиције и свест о припадању хришћанској, византијској култури. Али они су и данас, не мање него у прошлости, центри духовног живота у аутентичној традицији средњовековне духовности. У вези са моштима светих Немањића и српских архиепископа и патријараха, које сe чувају у косовским манастирима, одржава сe још од средњег века култ, који има посебан значај за чување историјске свести народа и нарочито за свест о његовој целини кроз историју и у овоме нашем времену.

Д. Богдановић, Књига о Косову, Српска академија наука и уметности - посебна издања, Књига DLXVI, Београд, 1986. 

¹ Стара српска држава није имала сталну престоницу као Византија (Константинопољ, Цариград), Русија (Кијев), Пољска (Краков), Чешка (Праг), Бугарска (Трнов). По угледу на Мађаре и Немце, владар je овде био у покрету, прелазећи из једног дворцу други: К. Јиречек, Ист. Срба II, 7 и д. Старо je средиште рашке области у Расу код данашњег Новог Пазара, али je убрзо после уједињења српске државе значај косовске области дошао до изражаја и у томе што су српски владари подигли себи већи број дворова и станишта на том подручју.

² Вид.: ЕЈ VI, 315-316 с. в. Ново Брдо (М. Динић).

³ Вид.: ЕЈ IV, 463 с. в. Јањево (K. Ристић). Упор. В. Симић, Јањево, Историски развој нашег рударства, Београд 1951.

⁴ Вид.: ЕЈ VI, 620 с. в. Приштина (O. Савић).

⁵ Вид.: ЕЈ VI, 621-622 с. в. Призрен (M. Радовановић).

⁶ О Студеници Хвостанској одлична монографија, резултат вишегодишњих археолошких и историјско-уметничких истраживања: В Кораћ, Студеница Хвостанска, Београд 1976. Област ове епархије, са старим регионалним називом "Хвостно", обухватала je горњи слив Белог Дрима, укључујући и притоку ове реке, Клину, и места Пећ и Дечане; то значи да сe на исток ова епархија протезала до развођа према Ситници, а на југу сe граничила Дечанском Бистрицом до утока у Бели Дрим и обухватала реку Мирушу. Епархија постоји све до XVII века: 1381 је подигнута на степен митрополије, а позната су имена два митрополита из XV, три из XVI и једног из XVII века, епархија сe угасила вероватно у току аустријско-турског рата 1683-1690 Вид.: НЕ IV, 786.

⁷ У доба Милутинових акција према Византији и ширења српске државе на југ, са припајањем дебарске области 1283. издвојена je из састава охридске архиепископије и подређена српској цркви дебарска епархија; њено je седиште 1107. године изгледа било у данашњој Пишкопеји (= Епископија!): ЕЈ, 672 s. v. Дебар (А. Урошевић).

⁸ О Пећкој патријаршији припрема сe велика монографија. Основне податке вид. у ELU III, 643-644 s. v. Пећ, Патријаршија (С. Петковић).

⁹ В. Марковић, Правосл. монаштво, 93.

¹⁰ В. Марковић, Правосл. монаштво, 93-95, упор. ELU I, 231 s. v. Бањска (M. Кашанин).

¹¹ В. Марковић, Правосл. монаштво, 93. Из времена краља Милутина познате су и цркве у Мушутишту (Богородица Одигитрија, код Призрена), Билуши (манастир св. Димитрија, код Призрена), и др В. Марковић, Правосл. монаштво, 98.

¹² В. Марковић, Правосл. монаштво, 99-100. Велика и још непревазиђена монографија о Дечанима: В Петковић - Ђ. Бошковић, Манастир Дечани, Београд 1941.

¹³ В. Марковић, Правосл. монаштво, 104-106; упор. ELU I, 131-132 с. в. Арханђели Св. (М. Кашанин).

¹⁴ Вид. В. Ј. Ђурић, Најстарији живопис испоснице пустиножитеља Петра Коришког, ЗРВИ 5 (1958) 173-200; упор. ELU III, 222-223 s. v. Кориша (В. Ђурић). О самом Петру Коришком, уз превод Теодосијевог Житија, Д. Богдановић у ЛМС 406 (1970) 69-87.

¹⁵ В. Марковић, Правосл. монаштво, 115.

¹⁶ В. Марковић, Правосл. монаштво, 116. Мошти цара Уроша су у току велике сеобе 1690. пренете у манастир Јазак у Фрушкој гори, а за време Другог светског рата из Јаска у Београд (1942).

¹⁷ В. Марковић, Правосл. монаштво, 116.

¹⁸ В. Марковић, Правосл. монаштво, 125.

¹⁹ В. Марковић, Правосл. монаштво, 145; упор. ELU II, 42 с. в. Девич (М. Кашанин).

²⁰ A. Урошевић, Косово, 32-35.

²¹ А. Урошевић, Горња Морава, 23-25.

²² Ј. Трифуноски, Полог, 44-45.

²³ Д. Богдановић, Каталог Хиландара I, 60-61, рук. бр. 24.

²⁴ Више о "косовским" писцима вид. у књизи Д. Петровића, Стара српска књижевност на Косову, Приштина 1981; упор. Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.

²⁵ Старац Јефрем, на пример, писац и будући српски патријарх (1375- око 1379, и 1389-1392, умро 1400) подвизавао сe једно време (између 1347 и 1354) у Дечанској "пустињи", а то ће бити по зната испосница у Белајима око 6 км од манастира узводно уз Бистрицу, да би после смрти цара Душана (1355) прешао на безбедније место у испосницу крај Пећке патријаршије на улазу у клисуру Пећке Бистрице: Д. Богдановић, Песничка творенија монаха Јефрема, ХЗ 4 (1978) 123 и нап. 27. У запису једне касније писане књиге (Триод) даје сe аутентични опис Белајске испоснице и предела у коме сe она налази: Љ. Стојановић, Записи VI, 10-11 бр. 9395.

²⁶ Љ. Стојановић, Стари срп. родослови, 76-77.