О стваралачким и књижевним импулсима који су из руске књижевности стизали у српску сведочи бројна литература, монографије, студије, докторске и магистарске тезе, огледи и чланци у зборницима и периодици, настали током 20. и на почетку 21. века. Реч је врло често о истим духовним „обрасцима“, идејама, поетичким сродностима, заједничким тематско-мотивским и стилским проседеима у руској и српској њижевности. Те српско-руске, као и шире српско-источнословенске културне везе, генерално посматрано, засноване су на генетској сродности српског, руског, белоруског, односно украјинског језика, на сродности српског и источнословенског фолклора, на припадности српског, руског, белоруског и украјинског народа истом моделу хришћанства, на неким подударностима међународног положаја, односно на сличности историјске судбине, као и на заједничком књижевном језику од почетне етапе развоја писмености и нове хришћанске културе.[1]
О српској преводилачкој књижевности руских песника, али и рецепцији модерне руске поезије која се кретала од православне концепције света и уметности с краја 19. и почетка 20. века ка савременим филозофским и уметничким преокупацијама, карактеристичним за нову књижевност 20. века, најпоузданије и најсистематичније писали су они који су и сами дали значајан допринос том раду: Станислав Винавер, Мила Стојнић, Милица Николић, Миливоје Павловић, Миодраг Сибиновић, Сава Бабић и многи други.
Почев од прве антологије руских песника на српском језику која је објављена пре тачно једног века Звуци руске лире (1914), коју је сачинио Риста Одавић, па до антологијског избора и превода руских песника 19. и 20 века антологичара Кирила Тарановског (Из руске лирике,1927), током прошлог века се у српској књижевности појавило више значајних избора, међу којима свакако треба издвојити антологичаре и преводиоце Миодрага Сибиновића, Саву Бабића, Десанку Максимовић, Стевана Раичковића, Владимира Јагличића, Александра Петрова, Милована Данојлића, Данила Киша, Ибрахима Хаџића. Највећи замах рецепције руских песника 20. века у српској култури наступио је шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година када се, осим антологија, појавио низ вишетомних издања изабраних, па чак и целокупних њихових дела на нашем језику: Јесењина (у пет и у шест књига), Мајаковског (у пет књига), Пастернака (у пет књига) и Цветајеве (у три књиге). Уз све то, али не мање значајно, мора се напоменути и чињеница да је превод руске прозне књижевности био можда и доследнији, а да последњих година српска преводна књижевност велику пажњу поклања темама и концепцијама руског философског промишљања о животу, свету и човеку, утемељене на хришћанској православној мисли.
Међутим, ако се вратимо на антологије и критеријуме по којима један састављач сачињава свој избор, а то је – осим потврђених вредности неког песника, незанемарљив и „лични“, то јест субјективни осећај антологичара да једну песму сматра вредном и уврсти је у свој избор, или је пак одбаци уколико сматра супротно. Тако посматрано, улога антологије је много значајнија него што на први поглед изгледа, јер књижевној јавности презентује онај избор који сматра релевантним и репрезентативним, а одговорност антологичара утолико већа, јер неминовно је да је сваки избор, између осталог, и личан, то јест направљен по личном афинитету за ону стилску, поетичку и духовну „струју“ (чак и у поезији једног песника) којој је сам антологичар близак.[2] Из тога неминивно произилази да је могуће, и да се дешава, да неке заиста добре песме једног песника, не буду уврштене у неки антологијски избор, односно да тај избор не може и не сме да буде једини извор и једини критерујум у оцени стваралаштва неког песника. Антологијама се на одређен начин сугеришу читалачкој јавности нека значајна имена, као што се истовремено њихово изостављање може сматрати сугестијом да извесног песника не треба читати, односно да његово стваралашво не завређује да уђе у вредније изборе. Због тога је корисно, али и пожељно, читати поједнична издања превода песника и стећи једну ширу слику о његовој поетици или, пак, ако таквих издања нема, читати преводе појединих песама који се појављују у часописима или алманасима.
Више је него јасно да се до сада објављеним антологијама руских песника на српском језику на известан начин „утврдио“ један поредак вредности, односно да су углавном заступљени они песници који иначе чине сам врх руске књижевности, а да је другима дато мање простора, сразмерно квалитету њихових остварења или, што је негде такође случај, сразмерно простору, односно броју страница, којим је ограничена књига. Због тога се дешава да неке заиста добре песнике упознајемо само преко пар песама (не увек и репрезентативних).
У антологијама које су начинили познати русисти и познаваоци руске књижевности у некадашој Југославији и данашњој Србији, песник Арсеније Тарковски је заступљен са веома малим бројем песама или је пак потпуно изостављен. Оно што тај скроман избор чини посебно занимљивим јесте то што је овај велики песник представљен оним песмама које чине само један сегмент његове поетике, али не репрезентује је у њеној пуној снази нити ширини. Иако се у обимним студијама о руској поезији на српском језику пише о Арсенију Тарковском као о најауторитативнијем лирско-рефлексивном песнику у периоду после смрти Ане Ахматове, као песнику аутентичног лирског проседеа, као песнику „звезданих релација“ засведеног у недрима древних култура, на спојевима времена, у митским положајима и ноћобдијској улози, са оријентацијом ка љубавно-лирским циклусима[3], број песама којима је заступљен у антологијама али и у изучавању његове поезије међу другим песницима, јасно показује да овом песнику није дато оно место које заслужује, нити је српска књижевна јавност довољно упозната са вредностима његовог стваралаштва. Значајан заокрет у том смислу означила је донекле популарност филмова његовог сина Андреја Тарковског, у којима се, између осталог, наводи и Арсенијева поезија. Заправо, можемо са сигурношћу тврдити да је реч о веома сродној поетици и погледу на свет, али кроз два различита вида уметничког израза.
Осим бројних појединачних препева Арсенијевих песама који се, осим у антологијама, последњих година појављују у часописима, алманасима или електронским часописима, али и различитим интернет порталима (као преводиоци најчешће се појављују Владимир Јагличић, Петар Шумски, Ибрахим Хаџић, Александар Мирковић, Кристина Радовановић), највећим доприносом сматрамо књигу изабраних песама Арсенија Тарковског Бити то што јеси, коју је приредио и превео Владимир Јагличић, а објављена је у издању Београдског графичког завода 1995. године. Јасно је да је избор начињен према неком моделу који је у Русији већ објављен као књига изабраних песма, али је и такав далеко релевантнији и меродавнији у поимању поетике Арсенија Тарковског, него што су рецимо избори који су ушли у антологије, јер су то углавном његове песме посвећене Русији. Јер, поезија Арсенија Тарковског има далеко шире утемељење и шире исходиште од националног. Његова поезија јесте „афирмација човекове бесмртности, изражене додиром са свиме што су саздали природа и људски ум“, при чему се сама песничка творевина разуме као стваралачки доказ ове бесмртности у духу Заболоцког (од кога је, како се сматра, „преузео“ концеприју природе) – и то су два основна правца у којима се креће песничка мисао Арсенија Тарковског, ослоњена на руску песничку традицију, античку културу, поуке Старог истока, Византије, ренесансе и мудрост Библије. Велики део песничке заоставштине А. Тарковског чине песме у којима покушава да се сети најранијих представа о свету. Приређивач и преводилац Арсенијевих песама Владимир Јагличић с правом тврди да што даље и дубље, ка дечјој невиности, спушта сидро, Тарковски је убедљивији, потреснији, истинитији.[4] Посебно место у поезији Арсенија Тарковског чине реминисценције на детињство. Али су код њега слике детињства двоструко засвођене – као рајски предели, али и као надолазећа и не увек светла будућност. Тежња ка повратку у доба у којем „живот није мерен годинама“ одводи Тарковског ка невиности („бесловесности“) природе, спознати себе и „бити то што јеси“. Блоков захтев „живети по нишчи“, сматра Јагличић, Тарковски је у потпуности прихватио, и у живот спровео. Отуда песникова чежња за успостављањем комуникације са светом који живи тише, са дубином шума, непрегледношћу степе, са чистом рајском водом, као и наглашена етичка потреба да се стави „на страну понижених и увређених“.[5]
Иако је ова поетичка концепција „обезвремењавања“ времена које нам је дато на земљи, у овом животу, наглашена у великом броју његових песама, нарочито оних које је писао у последњим деценијама свога живота, у „позној зрелости“, како гласи једна његова песма, наша пажња је усмерена на песму „Први сусрети“ у којој је тај тренутак „изван времена“, чисти тренутак, дат кроз љубавни доживљај. Истовремено, тај „тренутак чистог стања“ у овој песми нам служи као основа на којој можемо да препознамо поетичку не само сродност, него блискост, и успоставимо јасне лирке и поетичке паралелизме са поезијом савременог српског песника Жељка Медића Жаца, нарочито једном његовом песмом „Оној која дивно сања“. Односно, да утврдимо у којој мери и на који начин утицај једног старијег песника (директан или индиректан, свестан или несвестан) може да утиче на формирање одређене слике света у песми која настаје пола века касније, у дручачијој друштвеној, књижевној и духовној клими. Два песника која припадају различитим епохама, животним и књижевним, не морају и нужно бити различити по својим поетикама, јер је реч о „духовним сродствима“ које је Хесе именовао као заштићену зону у којој се врше преображаји личности. Јер, обојица певају о истим темама, али на „вечан“ начин како би рекао Борхес. Реч је о доживљају враћања „на почетак ствари“ или почетак себе, или како би Медић у својој песми рекао „у стање пре знања“. У сваком случају, јасно је да о директном утицају Тарковског на Медићеву песму овде ни у ком случају не може бити речи, већ се ради о дубоко укорењеној несвесној представи о прапочецима бића, у коју се, код обојице песника, ступа кроз чин највишег љубавног доживљаја.
Шта ову двојицу песника, упркос временским, географским, језичким и културолошким разликама чини блиским? Уз ограђивање од било каквих квалитативних компаративних анализа, ми ћемо покушати да на примеру две песме, настале у распону од скоро пола века, покажемо како један доживљај може бити готово идентичан у поезијама два песника, од којих млађи нема никакве директне утицаје ове старије поезије и како тај и такав песнички доживљај бива уткан у ток књижевне традиције као вредност без које би она била знатно сиромашнија. Ако је при томе реч и о „модерном“ начину певања о „вечним“ темама, какво је Арсенијево у његово доба или Медићево у ово, онда је јасно да њихову поезију можемо окарактерисати као певање о суштинама.
Свест ових и оваквих песника дубоко је укорењена у песничку традицију, односно они имају веома развијену свест о томе да од њих ништа не почиње него да се само наставља. То „оперисање суштинама“, како је Иво Андрић називао усмереност уметника на суштинска питања света и човека у њему, може се окарактерисати и као трагање за одговорима унутар нас, јер они нису изван него у нама, као пут ка спознаји (која није исто што и знање), тежњу за целином, за смислом, дакле и као боготражитељство, што једном уметничком делу даје духовни, а често и религијски карактер. У том смислу можемо разумети речи Андреја Белог да „уметност нема никакав сопствени смисао, већ само религијски“, односно да уметност лишавамо сваког смисла уколико јој одричемо религијски. Религијски карактер уметности се огледа у њеној улози да „преобликује природу наше личности“[6], а то се догађа када се смисао одређене уметничке представе у нама одражава, процесом оваплоћења, помоћу низа техничких поступака. Јер, ми уметности можемо да приписујемо ову или ону суштину, али јој ми ову суштину приписујемо „као нашу веру“.[7]
И на формалном плану, у грађењу стиха и стила песама, можемо рећи да постоје извесне версификацијске и стилске сродности, јер и један и други песник не воле строгу форму, него облик слободног стиха, а тамо где риме и има она није „наметнута“ и њена употреба никада није на штету значења песме. Штавише, значење и звучање се код оба песника тако складно употпуњују да остављају утисак савршене целине која „пева“. Дакле, мелодиозност је оно што је карактеристика поезије обојице песника, али мелодиозност која је дубока, која чува паритет значења, не потискује дубоке, „заумне“ смислове, него их открива. То је сасвим у духу трвђења да је „слободан стих поезија само уколико је певан, дакле стваран у пуном ангажману искуства и надахнућа“[8].
Када је реч о љубавној поезији Арсенија Тарковског или Жељка Медића (чија је сва поезија љубавна), можемо са сигурношћу тврдити да је и код једног и код другог песника искуство љубави показује као пут спознаје Бога, кроз исуство Једног. Несвесно (означено категоријама „сан“, „слутња“, „магновење“) овде треба разумети и као религиозно несвесно, јер се у Медићевим стиховима ретко могу срести експлицитна позивања на религиозност, на Библију, на Бога, док код Тарковског има више религиозних мотива, али често нису у првом плану него чине његов подтекст, па се такође може рећи да је више реч о религиозно несвесном. Религиозно несвесно се дефинише као област интуиција о Богу, интуиција светог, дакле као подсвесна религиозност која се често суздржава од сваког свесног позивања на њу, да би је заштитила од огрубљивања и изопачивања.[9] У том смислу можемо рећи да љубавна поезија и једног и другог песника носи једну тиху религијску непретенциозност, једно осећање доживљаја „вечности“ кроз краткотрајне чисте, светле тренутке сећања на рај. Она је лирична и пуна дубоке осећајности, али је у корену тог осећања Логосност, „осећање Бога“, осећање прожето и испуњено Богом Логосом.[10] Јер, стваралаштво је, по речима Берђајева, „превладавање света у јеванђелском смислу, другачије превладавање него аскетизам, али једнако вредно“[11]. Поезија ова два песника је израз жудње за лепотом и савршенством, која се може задовољити и на другим местима, али нигде тако узвишено као у бићу књижевноуметничког дела, односно поезије. А књижевност једина омогућује „такво преумљење и преображење властите душе спрам света који је окружује, да је након тог преумљења у егзистенцији могуће живети Поезију“[12].
Када је реч о односу према традицији, и један и други песник имају развијену свест о својим претходницима, с тим што је код Арсенија тај однос изграђен и препознатљив и у другим облицима стваралаштва (есејима, приказима, аутопоетичким записима), с обзиром на године које је доживео и позније године у којима је највише писао. У свом чувеном есеју „Традиција и индивидуални таленат“ Томас Стерн Елиот је писао да „ниједан песник, ниједан уметник нема сâм за себе целовито значење“[13], односно, да његов значај и значај његовог дела јесте укупна оцена његовог односа према мртвим песницима и уметницима, те да током свога стваралачког и животног пута свест о прошлом мора да развија. На тај начин, настаје процес „потчињавања уметника“, процес деперсонализације, „трајно саможртвовање, трајно поништавање сопствене личности“[14]. Јер, уметност служи човековом духовном развоју, где је „спознаја (...) предодређена стваралаштвом“[15]. То практично значи да стваралаштво, баш као и спознаја испуњава бивствовање: „претварајући представе живота у представе вредности, уметност, и поред тога што ове вредности не реализује (као религија), ипак указује на пут реализације; оно што започиње у уметности, довршава се у религији“[16]. Ту је реч о способности уметности да преображава, да покреће на трагање ка смислу, ка оцеловљењу личности.
Ово становиште је као аутопоетички концепт изнео и сам Арсеније Тарковски у есеју О ПОЭТИЧЕСКОМ ЯЗЫКЕ и једном интервјуу који је дао 1982. године. Наиме, иако нису пресудни, ови записи сведоче о дубокој укорењености песничке мисли А. Тарковског у оне слојеве колективног искуства који имају снажне везе са религиозношћу. О значају поезије за живот, за његово преображавање Тарковски каже следеће: „Что входит в мое понимание поэзии. Какая необходимость заставляет нас прибегать к этому роду искусства. Почему поэзия, а не проза или драматургия наиболее привлекательна для меня. Почему жизнь и поэзия так стремятся к постоянной связи. Жизнь есть сложная категория в силу своего неизбранного изобилия. Познать ее можно только посредством выбора, избрания, гармонизации. Поэзия есть искусство и познавательное.“ И нарочито његов исказ у интервјују где се религиозно несвесно препознаје као његова вера у „бесмртност душе“.[17]
Поезија дакле престаје да буде песниково исуство, већ покреће читаочев дух на трагање, на преиспитивање, на пут ка себи, у највишем степену тог подвига – на преображавање. У том процесу, песник и читалац постају једно, идентификују се у доживљају који песма нуди и из тог доживљаја излазе – другачији. Што је биће уметничког дела више обузето личним особеностима, утолико се мање ради о уметности, сматрао је Јунг и истицао да оно треба да се уздиже изнад личног и говори из духа и срца за дух и срце човечанства.[18]
Традиција, која се налази у корену поезије и једног и другог песника, ма како њихово певање било „модерно“ за време у којем су стварали и стварају, али традиција код њих нема значење старог, већ је то усмерење на оно исконско у човеку, колективно и архетипско, кроз представе о постанку света, првом човеку и првој жени, првобитног греха и „сећања на рај“, о чему су певали и певају сви велики песници света. Неке слојеве људских искустава песник може да „види“ и слути далеко више и даље него, на пример, научник.[19] Јер, врхунска поезија јесте мистично искуство, какво је, уосталом, и искуство Љубави о којем певају Тарковски и Медић. Реч је наравно о естетичкој моћи спознаје, а не рационалистичком поимању. Они указују на онај закључак на који су указивали сви велики песници и уметници, а то је уверење да уметност може да пронађе, ухвати и покаже стварност. Стварност коју можда не бисмо ни докучили да није ње, уметности. То је онај, како каже Пруст, „једино проживљени живот“. Њихова поезија је сва у знаку снова, слутњи, магновења и пружа атмосферу заумности, нечег привидног, нестварног, а то значи да јој је корен у несвесном, архетипском, које се може именовати као религиозно несвесно. Из те области „апсолутног знања“[20] песник, као из сопственог Тамног вилајета, извлачи на светлост сећање на проживљени тренутак вечности. Тај тренутак вечности, ослобођен садржаја свести, али и ослобођен граница времена, јесте песниково најинтензивније осећање издвојености од овога света и сједињења са божанским.
Навешћемо овде обе песме како бисмо имали јаснији увид у готово истоветност доживљаја тренутка у ком двоје постаје Једно, као тренутак епифаније или откровења који подразумева „обезвремењавање“ земаљског живота и могућност да се осети бесмртност:
ЖЕЉКО МЕДИЋ: (Оној која дивно сања)
А коме смо ми свети
На овом месту
Светом
Под дрветом
Испод којег хлада нема
Сви плодови већ су осемењени грехом
„Телом ћу те“
И ти ћеш мене телом
Вратити у „стања пре знања“
Кад љубав је била
Најсветија сила
И прва
Изван нашег поимања
(2016)
АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ: Први сусрети
Сусрета наших свако магновење
Славили смо као богојављење,
Сами на целом свету. Ти си била
Смелија и лакша од птичијег крила,
По степеништу, као вртоглавица,
Корак по корак, мамила си и бежала
Кроз влажни јоргован у своја царства
С оне друге стране огледала.
Сусрета наших свако магновење
Славили смо као богојављење,
Сами на целом свету. Ти си била
Смелија и лакша од птичијег крила,
По степеништу, као вртоглавица,
Корак по корак, мамила си и бежала
Кроз влажни јоргован у своја царства
С оне друге стране огледала.
Ноћ када би пала, милост била ми је
Дарована, и олтарска врата
Отворена, а у тами светлела је,
Лагано се извијала нагота,
И, будим се: „Буди благословена!“
Говорио сам и знао да је нечувена
Моја срећа: ти си спавала,
И капке да дирне плавом васеленом
Ка теби се јоргован пружао са стола,
И капци дирнути бојом небесном
Спокојни су били и рука топла гола.
Дарована, и олтарска врата
Отворена, а у тами светлела је,
Лагано се извијала нагота,
И, будим се: „Буди благословена!“
Говорио сам и знао да је нечувена
Моја срећа: ти си спавала,
И капке да дирне плавом васеленом
Ка теби се јоргован пружао са стола,
И капци дирнути бојом небесном
Спокојни су били и рука топла гола.
А у кристалу реке су пулсирале,
Димиле се горе, свитала су мора,
И ти си куглу на длану држала
Кристалну, и спавала на врху престола,
И – Боже истинити! – ти си моја била.
Пробудила си се и преобразила
Речник људске свакодневнице,
И речи у грлу звонком се снагом
Напунише, реч „ти“ смисао освоји
нови, и значила је сада „царице“.
Димиле се горе, свитала су мора,
И ти си куглу на длану држала
Кристалну, и спавала на врху престола,
И – Боже истинити! – ти си моја била.
Пробудила си се и преобразила
Речник људске свакодневнице,
И речи у грлу звонком се снагом
Напунише, реч „ти“ смисао освоји
нови, и значила је сада „царице“.
На свету утом, све се преобрази,
И ствари просте – лавор и бокал – а
Попут брда, међу нама, као на стражи,
Стајала је вода слојевита и тврда.
И ствари просте – лавор и бокал – а
Попут брда, међу нама, као на стражи,
Стајала је вода слојевита и тврда.
Пођосмо незнано куда.
Пред нама су нестајале, ко опсене,
Изграђени градови од чуда,
Трава нам се бацала под ноге,
Птице су нам крилиле путе,
Рибе се дизале у реци,
И небеса се отворише пред очима…
А судбина је ишла нашим траговима
Ко безумник са бритвом у руци.[21]
Ко безумник са бритвом у руци.[21]
1962.
О том чудесном тренутку „изван времена“ писао је и Морис Метрлинк, тврдећи да се такав тренутак дешава у животу сваког човека, када се „небо отвара“ и од којег почиње истинска духовност неког бића, при чему се обликује „невидљиво и вечно лице које, и не знајући, показујемо анђелима и душама“[22] Од тог чистог тренутка и на том чистом тренутку досегнуте апсолутне среће, осећања Једног, заснива се, између осталог, дубока духовност поезије А. Тарковског и Ж. Медића. Веровање да се такав чист тренутак може досегнути може се окарактерисати као веровање у бесмртност, односно као исконска религиозност. Тај тренутак у чистом стању је време доживљене среће и за њега није карактеристично осећање смрти, кривице или страха, што значи да га и не би требали звати временом, јер је реч о времену које само себе превазилази, где живот надвладава смрт, односно прелази се у безвременост. У хришћанству, љубав није само „јака као смрт“ (старозаветни израз), него је јача од смрти, она је извор и залог бесмртности, она је „афект бића“. Она је она тежња ка савршеном, ка апсолутном, ка вечном: она је сама доживљавање вечног савршенства. Све што је пролазно може нестати, али вечно и савршено не може нестати.[23] Због тога је апостол Павле у својој химни љубави могао да каже да „љубав никада не престаје, да ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће нестати“[24]. Сећање на тај тренутак „у чистом стању“ постаје онтолошка категорија или како би Андреј Тарковски рекао „духовни појам“[25]. Тај тренутак води преображавању времена, али и преображавању личности из чега произилази и циљ уметности као преображавања, па у том контексту можемо разумети А. Белог који говори о религијском карактеру уметности.
У Медићевој песми просторни и временски оквири у које је смештена слика света сажимају, концептуализију најбоље од идеја, слика и значења које потичу од овог песника. Истовремено, сва просторна и временска „ограничења“ губе своју функцију, јер тренутак вечности постаје апсолутна, бескрајна тачка која се протеже у бесконачност. Вратити се у стање пре знања значи релативизовати сва умна, рационална искуства, односно асполутизовати она надумна, надрационална која долазе путем Љубави као врховне спознаје бића. Свет „изван нашег поимања“ је свет ближи божанском него људском, у који се достиже само врховном (само)спознајом, односно препознавањем сопственог одраза у лицу другог. Од тог „другог“, од бића које смо „сном препознали“ као наше, почиње и наше освешћење, досегнуто „јутро спознаје“, како би рекао Бенедето Кроче. Због тога ова песма постаје химна љубави, Медићева песма над песмама, јер суштински говори се о једном истом искуству. Он је његова тежња за целовитошћу, а та тежња је увек обележена патњом. Јунг је писао да је свет патња Бога и да сваки поједини човек који би желео само приближно да живи своју целовитост, тачно зна да она значи ношење крста. Међутим, патња се код Медића може означити као „светла патња“, као просветљење, јер означава пут ка Целовитости, који јесте пут обожења.
У разумевању песме Арсенија Тарковског „Први сусрети“ треба поћи од самог наслова. Наизглед парадоксални и нелогични склоп „први сусрети“ (јер суштински само један може бити први) садрже многострукост значења којом се артикулише доживљај свих сусрета увек као – првог. Друго важно значење које можемо приписати категорији „први“ јесте симболика првог сусрета човека и жене „на целом свету“. Од тог сусрета, од тог додира светова настаје свет у свој својој појавности. Сећање на сусрет јесте блиско оном „сновиђењу“ које налазимо и код Медића, али код Арсенија израз „магновење“ указује на одсуство свесног, рационалног или онога што се може именовати као „стварно“. Ако је сусрет „магновење“ онда он одиста и не постоји, односно не постоји у сфери која је „од овога света“, не припада сфери реалности него оностраном, божанском. То нарочито потврђује употреба израза Богојављење. Али, док код Медића налазимо чист тренутак који припада сфери божанског, дотле је код Арсенија тај тренутак проширен на цео сусрет и има значење „појављивања Бога“. Двоје могу бити једно само у Једном, односно, у Њему. Парафразирајући мисао из Библије, Новалис је писао: „где се двоје воле, Он је међу њима“. Али и Павле Флоренски који је говорио да је „само кроз душу другога могуће додирнути Бога“, односно „у разговору голе душе с голом душом“. При томе, голу душу разумемо као облик чистог стања душе (што може бити и парадокс у разумевању – душа је свеједно чиста), ослобођену свега онога што јој овоземаљско може донети као терет. Душа свеједно остаје душа, ма чиме била оптерећена, јер не припада категоријама земаљског, она је бисер, свеједно да је и у блату.
На истоветан доживљај упућује и Арсеније када сусрете идентификује као Богојављење. И баш због тога што се сваки пут изнова „Бог јави“, сусрети су увек први, а то значи и дубоко преображавајући. „Видети Бога“ указује на преображај личности који се доживљава у тим сусретима и има шире, философско и теолошко објашњење. То и сам песник каже: „и у трену том све се преобрази“. Преображај свега споља је само одраз унутрашњег преображаја у којем ствари и појаве добијају нова и другачија значења. Прећи једном „с друге стране огледала“ значи прећи на ону страну у којој се укидају сва „ограничења“ која су човеку као бићу дата; додирнути вечност, нестати у њој, а онда преображен вратити се у свет. Љубав се у том смислу јавља не само као религиозни, него дубоко мистични доживљај и сам песник нема потребу, а ни речи којима се тај доживљај може изрећи. У основи, љубавни доживљај о каквом Арсеније пева јесте неизрецив какав је и сваки мистични доживљај, па отуда не чуди што се сав „садржај“ њега сажео у реч Богојављење, док између тог тренутка (у ком се „Бог јави“) на ком се не задржава, и оног осећања благословености након њега, стоји једна велика – тишина, ћутање, празнина испуњена највишим Смислом – доживљајем Једног. Од те највише дусегнуте тачке, као највише тачке духа, именоване као царски трон (небески царски трон) почиње истински преображај бића. Први сустет као мистични и религиозни доживљај највишег преображаја има своју бесконачност понављања у сваком сусрету у којем је могуће спознати, „видети“ Бога, Његово јављање (Богојављење), своју бесмртност као и душа, јер је сам чин преображаја везан управо за душу. Покоравање природе сили Љубави дато кроз слику воде, трава и птица (али и судбине која је израз демонских, „нечастивих“ сила, „с бритвом у руци), одређује целу песму као апологију љубави у којој је љубав поставља у исту раван као и Бог, односно у којој се Бог показује као Љубав, што јој даје јој епитет „песме над песмама“ Арсенија Тарковског.
Ако бисмо интерпретацију поетичких сродности ова два песника проширили и на неке друге песме (наравно, уз искључивање оних које немају заједничких црта), било би јасно да је та сродност широко заснована, јер се ради о сличном поимању света и човека, философији живота али и философији стварања. Изразита црта Медићеве поезије јесте лиризам, али то се може рећи и за поезију Арсенија Тарковског. Лиризам је уосталом први ступањ поезије. Њега можемо посредно довести у везу са традицијом, заправо реч је о континуитету и ослањању на ону линију песничке традиције која је неговала лиричност, али и матерњу мелодију као суштинско својство поезије. То наравно не значи да савремена поезија није лирична. Напротив. Али је лиричност често „жртвована“ на рачун херметичности, „церебралности“, „интелектуализма“, па је таква песма врло често лишена и духовности. Код ове двојице песника, различитих временских и књижевних епоха, препознајемо један образац модерног певања који није лишен лиричности, па ни емотивности. Али, лиричност (како смо показали и на примеру успостављене компаративистичке интерпретације двеју одабраних песама, засноване на религиозном доживљају љубави), није „плитка“ емотивност нити патетична романтичност. Емотивни квалитет њихових песама није само део спољашње структуре, него чини срж, њихово духовно средиште. Јер, емотивност је увек везана за срце, а срце је, каже Вишеславцев, „основни орган религијског доживљаја“. „Човек без срца“ је човек без љубави и без религије, а нерелигиозност је, на крају крајева, безосећајност. Ако је лиричност, као што смо рекли, први ступањ поезије, други је у запитаности, у старофилософском смислу, и, највиши ступањ је, без сваке сумње, религијске природе. Религијско осећање света својствено је истинским песницима, у свим временима и свим друштвено-политичким системима. На примеру само ових двеју песама, јасно је колико се релативизују све границе засноване на временским, културолошким, друштвеним разликама, али релативизују и критеријуми у вредновању једнога песника, ако се то ново вредновање заснује на општем „искуству поезије“ и „искуству песника“, односно оним компонентама које важе у свим епохама и у свакој књижевности. То, с друге стране значи, да се апсолутизује доживљај религијског осећања света који је општи и препознатљив и код мало познатих, али истинских уметника, песника, на основу чега се могу и треба да успоставе и другачији критеријуми приликом прављења избора поезије једног песника, јер се ради о вредностима које су непроменљиве и као такве – апсолутне.
Извод из текста написаног поводом научне конференције: “Межкультурный диалог и вызовы современности” (г. Орёл, 19-21 апреля 2017 г.)
[1] Видети више: Миодраг Сибиновић, Множење светова: руски писци у српској преводној књижевности, Клио, Београд, 2015.
[2] Индикативно је навести речи Стевана Раичковића, који свој антологијски избор руске поезије Словенске риме образлаже овако: „У избору песника састављач књиге се пре свега одлучио да то буду песници који су стварали у нашем двадесетом веку. Они су по много чему били најближи поетским преокупацијама састављача, а он се нада да би могли бити најближи и читаоцу, данас, коме је ова књига намењена.“ (Словенске риме, „Рад“, Београд, 1976, стр. 193.)
[3] Миливоје Јовановић, „Руска совјетска књижевност“, Руска књижевност, књига II, група аутора, Сарајево – Београд, 1978, стр. 460.
[4] Владимир Јагличић, „Арсениј Тарковски и умеће тихе лирике“, предговор књизи: А. Тарковски, Бити то што јеси, иазбране песме, БИЗГ, Београд, 1995, стр.10.
[5] Исто.
[6] Андреј Бели, Смисао уметности, превела с руског Људмила Јоксимовић, „Логос“, Београд, 2008, стр. 43.
[7] Исто, стр. 4.
[8] Ненад Грујичић, „Судбина и језик“, Српски писци о српском стиху, избор и предговор Милош Ковачевић, Београд, Источник, 2003, стр. 169.
[9] Михаил Епштејн Вера и лик: религиозно несвесно у руској култури XX века, са руског превела Радмила Мечанин, Нови Сад, Матица Српска, 1998, стр. 10.
[10] „Логосност је првобитна одлика осећања. Одстраните њу из осећања, и оно се претвара у пакао. Јер, шта је пакао? – Осећања без Бога Логоса; осећање из кога је потиснут Бог. А рај? Осећеање Бога, осећање прожето и испуњено Богом Логосом. Уствари: пакао је обезбожено, „чисто осећање“, а рај је ологосено, охирстосено, обогочовечено осећање.“ (Преподобни Отац Јустин, Философске урвине, Манастир Ћелије, Београд, 1999).
[11] Николај Берђајев, Смисао стваралаштва: покушај оправдања човека, превео Небојша Ковачевић, Београд, „Бримо“, 2011, стр. 129.
[12] Кристијан Олах, „Уметност као религија унутрашњег преображаја“, Књижевна историја, год. 46, бр 154 (2014), стр. 075.
[13] Т. С. Елиот, „Традиција и индивидуални таленат“, у: Теоријска мисао о књижевности, приредио Петар Милосављевић, „Светови“, Нови сад, 1991, стр. 470.
[14] Исто, стр. 472.
[15] Андреј Бели, нав. дело, стр. 26.
[16] Исто, стр. 27.
[17] Арсений Тарковский, Собрание сочинений в 3-х тт. Том том ВТОРОЙ поэмы СТИХОТВОРЕНИЯ РАЗНЫХ ЛЕТ ПРОЗА МОСКВА, «ХУДОЖЕСТВЕННАЯ ЛИТЕРАТУРА», 1991.
[18] К. Г. Јунг, Психолошке расправе, Одабрана дела К. Г. Јунга, књига 4, превео Томислав Бекић, Матица српска Нови Сад, 1977, стр. 50.
[19] У једном интервјуу који је Тагора дао Светиславу Винаверу приликом свог боравка у Београду 1926. године, читамо у Политици како велики индијски књижевник истиче да у санскритском језику реч песник значи – онај који види, или онај који види и пре, и шире, и дубље од других, „и чини да и ми видимо“. У том смислу и Фројд сматра да су „песници драгоцени савезници психологије“ и психолога, тако да њихова сведочанства „треба високо ценити“, јер „они много више знају о стварима између неба и земље него што наше школско знање и сања“. Ово и представља основни разлог што су песници „стално били претече науке, па и научне психологије“, а посебно дубинске психологије, јер су њихова знања и сазнања потицала из онога што је надлично, архетипско у њима. (др Иван Настовић, Архетипски свет Десанке Максимовић, Прометеј, Нови Сад, 2003, 157).
[20] М. Л. фон Франц, Снови, превела с немачког Даниела Ткалец, „Федон“, Београд, 2010, 23.
[21] Препев Александра Мирковића, Часопис за књижевност и културу Сизиф, Краљево, март – април 2017, стр. 96-97.
[22] Морис Метерлинк, Буђење душе, превео Бојан Лаловић, „Конрас“, Београд, 2007, стр. 32-33.
[23] Борис П. Вишеславцев, Вишеславцев, Срце у хришћанској и индијској мистици, превео с руског Добрило Аранитовић, „Бримо“, Београд, 2008, стр. 22.
[24] 1. Кор 13, 8).
[25] Андреј Тарковски, Вајање у времену, Уметничка дружина „Аниним“, Београд, 1999, стр. 12
Нема коментара:
Постави коментар