„Учитељи нам могу бити
само они
са којима смо унапред у
стодству.“
К.
Кемењ
Човек
би требало да говори само онда кад је оно што говори значајније од онога што
прећути. Када сте ухваћени између за и
против, нисте ни свесни колико је ваш
дух на гибитку, јер све друге могућности мишљења, веровања и делања, између ове
две крајности, остају запуштене и напуштене. У сваком образовном систему те
две крајности могу се лако уочити: то су учитељ и ученик. Дански филозоф Серен
Кјеркегор је негде записао: „Бити учитељ, то не значи сећи као на пању
тврдњама, ни давати лекције да се науче; бити учитељ, то значи заиста бити
ученик. Учење почиње кад ти, учитељу, учиш од ученика, кад се ти сместиш у оно
што је он разумео.“ „Разговор, то
големо, то једино задовољство за неко продуховљено биће“ (Шарл Бодлер).
(...)
Прави учитељ, духовно сунце, не уме да
говори о стварима које није сам дубоко доживео, проживео и преживео. Зато у
свакој речи и мисли препознаје свога учитеља. (...)
Колико ми је познато, у старогрчком
језику није било две речи за учитељ-ученик, него само једна, зато што учитељ
учи ученике и учи од ученика. Ово сам проверио и потврдио на властитом
искуству. Од својих ученика током пола века, ја сам пуно научио, толико да сам
то и јавно признао, посветивши им књигу Знати
и веровати. На улазним вратима те књиге стоји: „Студентима које сам учио и од којих сам учио.“ Они су ме, колико
својим питањима, толико и својим одговорима, подстицали да о неком проблему
размислим и са другога и другачијег становишта, усмеравали ме да мислим у
правцу у коме пре тога никада нисам мислио, и долазио до закључака до којих без
њих никад не бих дошао. То је била
истинска школа дијалога и толеранције из које смо сви излазили некако блистији и
чистији – неку катарзу или духовно прочишћење и олакшање свако је осетио, јер
смо нешто ново научили или бар нешто старо оспорили. Учионица је била
мислионица. То ја зовем узајамна настава!
Нема коментара:
Постави коментар