ИВАН А. ИЉИН, Суза

Густав Климт, "Златне сузе"

Нека слободно потече, кад се већ јавила. Ја знам, она се јавља веома ретко. Онај код ког је никада у оку није било, тај, вероватно, једва да је човек; он је, можда, тако „храбар“ зато што је изгубио нешто људско. Јер, човековом бићу је својствено да се дубок душеван бол запечати сузама из ока, да се суза, плашна и скромна, као цветић страдалничког срца, расцвета у очима. Људи, чувајте те нежне цветове!...

          Нема сумње: човек, телесно, има срце. А душевно и духовно?

          Код нас, цивилизованих људи, постоји предрасуда: јак, храбар човек не потребује срце, „тај источник слабости“; оно му ни зашта не треба; из њега проистичу само тешкоће и трагови кочења на путу; зато оно не мора ни да нас дотиче, нити да на нас утиче. Тим више сузе су – нешто неприлично и недопустиво; њихова појава је – права срамота. Шта је живот без срца? Без срца, дакле – без љубави! Ко ништа не воли, тај не уме ни служити; приносити жртве; остајати веран. Шта се може учинити са сличним људима? Постоји ли на свету велико дело које је било остварљиво, или се може остварити без љубави и верности? А срце сада треба стиснути или га потпуно и довршно исушити. Шта онда човеку остаје? Недуготрајно привиђење, злобно каћиперство, празњикаве трице. Само такви јадни паразити могу надтрајавати и постојати без срца и љубави... Тешко, тешко људима без срца! А ако имаш срца – онда патиш. И што јаче патиш, шире је и дубље делање срца! Такво срце, и невољно, учествује у страдањима света, види све неправде и суровости унутрашњим оком из којега никада не нестаје невидљива суза. Таква невидљива суза говори и о светском болу; колико човечанство памти, нигде и никада није било значајнијег сликара, филозофа или пророка, који није познавао ту невидљиву сузу, и којем она не би помогла да постане прозорљиви јасновидац. Да, јасновидац. Јер, сама, видљива суза може и омрачити поглед за оно недуго време, док је можеш гледати. Невидљива суза срца, напротив, отвара човеку духовни видик. Па, ако таква суза, једнога дана, и заискри из телеснога ока – зар је то срамота? Ја бих дао људима могућност да се спокојно исплачу, у тишини. Није добро премного страдати и све чувати у свом срцу: постепено се, на тај начин, формира читаво гробље са, у њему сахрањеним, умишљеним мртвацима; али, једанпут, маса тих живо упокојених болова изненада устаје и тада ће бити мучно заискати ваздуха и живота. Нама су дати тишина ноћи и верност пријатеља, да би тек они видели наше сузе и заувек ћутали о њима. Нека се ти пупољци страдајућег срца расцветају и увену у оку, а да их нико не осуди, да их нико не исмеје...

          Сваки који плаче – знао он то или не – плаче због преобиља светског бола.

И. А. Иљин, „Суза“, Загледан у живот: књига промишљања свакодневице, превео Владимир Јагличић, „Бернар“, Стари Бановци – Дунав – Београд, 2010.