М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, У почетку беше – Љубав

„Све је кроз њу постало, и без ње

ништа није постало што је постало.“

(Јован 1, 3)

Ти који умеш просторе бесмисла

Испунити Смислом највишег стварања

Ти кад проговориш – одјекују звона

– Преливају боје сивим виделима

И дрхтаји гласа – трепети су крила

И његова лира – то је сунцу химна.

Ти не читаш распоред звездa

Јер умеш нова сазвежђа да ствараш

 – Теби су звезде тачке смејалице

И мапа је света оквир твога лица

У коју уцртавам простор бескраја.  

Где почињеш? Где се завршаваш?

Ти ништа у Ништа Ничим претвараш

Ти надама Надом просторe отвараш

Тајну над тајнама Тајном откључаваш

Благошћу благу Вест ми саопштаваш:

У почетку беше – Реч, реч која је – Љубав.

Марија Јефтимијевић Михајловић