„Све
је кроз њу постало, и без ње
ништа
није постало што је постало.“
(Јован
1, 3)
Ти
који умеш просторе бесмисла
Испунити
Смислом највишег стварања
Ти
кад проговориш – одјекују звона
– Преливају боје сивим виделима
И дрхтаји гласа – трепети су крила
И
његова лира – то је сунцу химна.
Ти не читаш распоред звездa
Јер
умеш нова сазвежђа да ствараш
– Теби су
звезде тачке смејалице
И
мапа је света оквир твога лица
У
коју уцртавам простор бескраја.
Где почињеш? Где се завршаваш?
Ти ништа у Ништа Ничим претвараш
Ти надама Надом просторe отвараш
Тајну над тајнама Тајном откључаваш
Благошћу благу Вест ми саопштаваш:
У почетку беше – Реч, реч која је – Љубав.
Марија Јефтимијевић Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар