Додирне душу скоро свака ствар,
одасвуд бруји спомињања глас.
Понеки дан што прође стран за нас
у будућности стигне тек к`о дар.
Ко мери наш допринос? Да ли ко
од прошлих, старих лета нас распреда?
Шта од постања сазнасмо, сем то:
да све се једно у другом огледа?
Да се на нама равнодушност греје?
О, доме, траво, о, вечерња сени,
док се гледамо тако, обгрљени,
наједном то све кроз вас к нама веје.
Кроз сва се бића пружа простор један:
суштински светски простор. Кроз нас ласте
пролећу тихо. Ја, рашћења жедан
погледах, и: у мени дрво расте.
Бринем, а дом је на дну мог срца.
Чувам се, а у мени стража бдије.
У мојој новој љубави се свије
свет лепи, да ту почива и грца.
Са врхова светске лирике – препеви, Бранимир Живојиновић,
СКЗ, Београд, 1996.
Нема коментара:
Постави коментар