Ј. В. ГЕТЕ, Орфичке исконске речи

ΔΑΙΜΩΝ, Демон

У онај час што живот удахну ти

поздрављало је Сунце све планете,

по закону по ком се тад упути

развијало се у човека дете.

Што мораш бити, нећеш избегнути,

то кажу већ пророчке књиге свете;

нит' време нит' иједна моћ разбија

утиснут облик што се жив развија.

TYXH, Случај

Ал' строгу међу обилази лако

мена што c нама и око нас ходи;

ти ниси сам, y друштву тебе свако

уобличава, у делању те води:

и живот који расипамо тако

час да, час узме, већ како се згоди.

У круг се тихо склапа живот мали,

светиљка чека да пламен је запали.

EPΩΣ, Љубав

Неумитно се Ерос суноврати

ca неба, куд се из хаоса вину,

из груди, око чела лелуја ти

док пролећни се дани не расплину,

caд кô да бежи, сад се с бекства врати:

Многа се срца y општем paсипају

ал' племенита за једно само знају.

ANAГKH, Принуда

Опет су вољом звезда се обрели

услов и закон; сва воља изражава

тек хтење оног што морање вели,

и произвољност тиме се спутава;

прогони срце што најдраже жели

принуди свака ћуд се покорава.

Привидно, дакле, слободни смо: након

свих лета чвршће окива нас закон.

ЕΛΠΙΣ, Нада

Али се мрска капија отвара

на међи тој, на зиду том од тучи,

ма трајао кô нека стена стара!

Једно нас лако биће зȁобручи,

из кише, магле и облачних пара

носи нас увис, летењу нас учи:

знате је, титра свуд по васиони –

ударац крила – и за нама еони!

Са врхова светске лирике – препеви, Бранимир Живојиновић, СКЗ, Београд, 1996