Сети се да су руже
мирисаве,
што смо их пре свих
гледали кроз смех,
све наше благо биле,
ко даљ плаве,
и нико није ни знао
за грех.
Гле, првог дана
устадосмо, али
с наручја Божјег, где
смо и спавали –
а како дуго – то не
могу рећи;
све наше прошло сад
је мит постало,
па чак и оно чега
беше мало
морамо сада испонова
стећи.
Шта ће се збити? Не
брини, постојиш,
и од пропасти немој
да се бојиш,
јер чак и смрт је
само предлог строг;
шта хоћеш да ти
кажем? Што се спориш?
Биће ноћију, пуних
тихог лета,
и дана који сијају
сред света,
Постојаћемо ми, и
биће Бог.[1]
Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), I, приредио Владимир
Јагличић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад,
2015.
[1] Рилке је написао један број песама на руском језику у време своје
друге посете Русији, када је боравио на имању руског песника Семјона Дрожина,
као његов гост (1900-01). Ове песме за живота Р. М. Рилкеа нису штампане
(штампане у Визбадену тек 1961), будући да је сматрао како су „експерименталног
карактера“, јер је недовољно познавао руски језик. Ипак, оне имају вредност
коју данас нико не оспорава: такла их је велика рука.
Нема коментара:
Постави коментар