ЉУБОМИР СИМОВИЋ, Смрт песникова

Кад песник умре

смрт скине маглу с његових стихова,

градови освану заиста на небу,

једна јабука пуна птица заплови низ огањ.

Кад песник умре

зашуми изнад крошњи

звезда која обухвата цео небески свод,

и песник више не чује лавеж ни звуке рога;

поражени светлошћу коју не виде

гониоци се повлаче

у безимен мрак из кога су и дошли.

 

Кад песник умре

смрт му доноси правду

коју му живот ускраћује.

У глуво доба, ветар на гумну одваја

чист ваздух и светлост од остале плевe.

Песник, одевен у дроњке своје коже,

и мртав гоњен пламеном преко леда,

c остатком свога ужета, и мртав

из неког другог света кроз нac y трећи гледа.

Кад песник умре

његове птице почну да лете

над премлаћеним житом и морем које цвета.

Ружа заиста јаше на коњу,

човек y море уноси жену с којом je лежао,

и добоше, фруле и оружје пшеницом засипа ветар.

И храстом разваљен ваздух,

и сурови народ, и мрачна поља, и звери,

гледају његов гроб како се диже у свет

прогонећи оне пред којима је бежао.

Љ. Симовић, Хлеб и со – изабране песме, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд, 1991.