Кад
песник умре
смрт
скине маглу с његових стихова,
градови
освану заиста на небу,
једна
јабука пуна птица заплови низ огањ.
Кад
песник умре
зашуми
изнад крошњи
звезда
која обухвата цео небески свод,
и песник
више не чује лавеж ни звуке рога;
поражени
светлошћу коју не виде
гониоци
се повлаче
у
безимен мрак из кога су и дошли.
Кад
песник умре
смрт
му доноси правду
коју
му живот ускраћује.
У
глуво доба, ветар на гумну одваја
чист
ваздух и светлост од остале плевe.
Песник,
одевен у дроњке своје коже,
и
мртав гоњен пламеном преко леда,
c
остатком свога ужета, и мртав
из
неког другог света кроз нac y трећи гледа.
Кад
песник умре
његове
птице почну да лете
над
премлаћеним житом и морем које цвета.
Ружа
заиста јаше на коњу,
човек
y море уноси жену с којом je лежао,
и
добоше, фруле и оружје пшеницом засипа ветар.
И
храстом разваљен ваздух,
и
сурови народ, и мрачна поља, и звери,
гледају
његов гроб како се диже у свет
прогонећи
оне пред којима је бежао.
Љ. Симовић, Хлеб и со – изабране песме,
СКЗ, БИГЗ, Просвета, Дечје новине, Београд, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар