ЂУЗЕПЕ ВИЛАРОЕЛ, Бог

Све знају ствари, све виде и осећају у тишини:

и камен дише и гледају ме стабла.

С пролећа ударају у прозор гранама цветним,

зими чезну од самоће, скоро гола и скамењена.

Зборе с тицама и облацима. Очекују зору.

Осећају је кроз лишће. Скоро вичу

кад се рађа сунце. И гледају

с неброј пупољака моје зачуђене очи.

Не схватам: ал осећам да ми зборе, да ми дојављују.

Кога? Можда је у скривеној тајни речи

неизречене најживља свест. Можда је

у уздизању звоника у плаветнило

више људске истине о љубави;

а јек звона дрхти од страха

ваздухом, пролазећи кроз мисли Божије.

Бог је у нама, у прашини, у ветру, у стварима,

све види и посматра. Али ћути. Кружи нашом крвљу,

мучи нашу муку, несан је у нашој постељи.

                                      Али ћути.

Такав му је живот: скроман и безграничан.

Осуђује, ослобађа, сноси, заповеда. Али ћути. Потреса

земљу и море.

На небо звезде ставља, трепери травом. Али ћути.

Тајна је његова снага. Бол му је закон. Плаши, озарује.

                                      Али ћути.

Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Параћин, 1991.