Све
знају ствари, све виде и осећају у тишини:
и
камен дише и гледају ме стабла.
С
пролећа ударају у прозор гранама цветним,
зими
чезну од самоће, скоро гола и скамењена.
Зборе
с тицама и облацима. Очекују зору.
Осећају
је кроз лишће. Скоро вичу
кад
се рађа сунце. И гледају
с
неброј пупољака моје зачуђене очи.
Не
схватам: ал осећам да ми зборе, да ми дојављују.
Кога?
Можда је у скривеној тајни речи
неизречене
најживља свест. Можда је
у
уздизању звоника у плаветнило
више
људске истине о љубави;
а
јек звона дрхти од страха
ваздухом,
пролазећи кроз мисли Божије.
Бог
је у нама, у прашини, у ветру, у стварима,
све
види и посматра. Али ћути. Кружи нашом крвљу,
мучи
нашу муку, несан је у нашој постељи.
Али ћути.
Такав
му је живот: скроман и безграничан.
Осуђује,
ослобађа, сноси, заповеда. Али ћути. Потреса
земљу
и море.
На
небо звезде ставља, трепери травом. Али ћути.
Тајна
је његова снага. Бол му је закон. Плаши, озарује.
Али ћути.
Светска духовна лирика, приредио
Владета Р. Кошутић, Параћин, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар