...још
Платон говорио о уздизању, о трима хипостасама душе (суштог) човека: о души телесној, о души распетој између два света (управо трагичној) и о души духовној.
То
уздизање се осећа као реална могућност човека. Она се чак као реалност и
доказује: у празничним моментима мистерије (и свештене поезије и уметности),
али као могућност релна само за трагедијску природу искуства човека. Па и поред
те непосредне реланости, „на дохват руке“, човек се мучи као Тантал коме плод и
напитак (вода) стално измиче, што не би ни било мучно кад он не би осећао
потребу за њима и кад му они ипак не би били „на дохват руке“ тј. ушију и
очију. Уздизање је човеку у трагедијском
(искуству неопходно, а онемогућено – неком кривицом (одвојености од Бога) која
је трагична. Човекова племенитост (божанственост) – без које не би била
могућа трагедија – несумњива је. Али и кривица која онемогућује остварење и
коначни доказ племенитости (божанствености) несумњиво је: трагична кривица,
која је управо Грех (...): кидање заједнице са Богом.
Дакле,
искуство је ту – не да се човек њиме користи као пројектом за остварење неких
својих снова! не, мада је истинито! – него је ту само да га подсећа на
изгубљено, да га жалости! Управо таква природа је трагедијског искуства. Шта је
то чега се човек тако живо сећа, а што – и поред прецизног духовног искуства о
томе – не може постићи?
...Исконска
трагедија – од које је у литерарној трагедији могућ само одјек – је испаштање
трагичне кривице човекове.
Сама реч
„трагедија“ означава и то испаштање и слављење трагичне жртве (или трагичног
јунака), оног који испашта.
То
слављење може да буде општенародно славље, јер жртва испашта кривицу читавог
народа, те народ има и разлога да жртву слави, у трагедији, као општенародном
слављу.
Мит
каже да се Егеј убио, бацивши се са стене у море, кад је на лађама које су
долазиле с Крита видео црна једра. Дејством клетве коју је напуштена и издана
Аријадна бацила на Тезеја, овај је заборавио да стави бела једра на лађу и да
тако означи и слави победу над Минотауром. То значи да су благослов и благодет
потребни не само за победу над злом, за успешно испаштање кривице, него и за
слављење те жртве. Јер, трагедија је и славље, како то и сама реч каже.
Божанство мора да буде подједнако и са жртвом, и са онима који приносе жртву, и
са онима који се успеху и дејству жртве радују. То је опет јединство:
испаштања, жртве која представља народ и,
треће, самог народа – са божанством. Трагедија је, дакле, општенародно славље или, што је исто, преображај
страдања у славље и празник. Без
тога преображаја страдање би било само страдање, само зло, док је трагедија
преображај којим се постиже победа над злом (уз жртву) и слављење те победе.
Нема коментара:
Постави коментар