Поезија је приказивање и
израз живота. Она изражава доживљај и приказује спољашњу стварност живота.
Покушаћу да у сећање читалаца призовем црте живота. У животу ми је дато моје
сопство у свом миљеу, осећање мога постојања, држање и заузимање става
према људима и стварима око мене; они врше притисак на мене или ми доносе снагу
и радост постојања, постављају ми захтеве и заузимају простор у мојој
егзистенцији. Тако свака особа и свака ствар прима из мојих животних односа
особену снагу и боју. Коначност постојања уоквиреног рођењем и смрћу и
ограниченог притиском стварности, буди у мени чежњу за нечим трајним,
непроменљивим, што не подлеже притиску ствари, и звезде које посматрам постају
ми знамен једног таквог вечног, недодирљивог света. У свему што ме окружује
накнадно доживљавам оно што сам сам искусио. Гледам доле под ногама мирни град
у вечемјем сутону; светла која се једна за другим пале у кућама, за
мене су израз заштићеног, мирног постојања. Тај садржај живота у мом сопству,
мојим стањима, људима и стварима око мене, чини њихову животну вредност, за разлику од
вредности које им придолазе њиховим делањем. И то је, ништа
друго, оно што на првом месту песништво даје да се види. Његов предмет
није стварност каква постоји за неки дух који спознаје, него
својство мене самог и ствари, које наступа у животним односима. Одатле
постаје јасно шта нам даје да видимо нека лирска песмна или
нека приповетка – и шта за њих не постоји. Али животне вредности стоје у
међусобним односима који су утемељени у повезаностл самог живота, и они дају
значај личностима, стварима, ситуацијама, догађајима. Тако се песник окреће
оном значајном. И ако сад сећање, животно искуство и његов мисаони садржај уздижу
тај спој живота, вредности и значаја у оно типично, ако догађај постаје носилац
и симбол нечег општег, а циљеви и добра идеали, онда у том општем садржају
песништва до израза не долази неко сазнање стварности, него најживотније
искуство о повезаности наших односа постојања у смислу живота. Изван њега не
постоји никаква идеја о песничком делу, нити естетска вредност коју би
песништво требало да реализује.
То је основни однос
између живота и песништва, од кога зависи сваки историјски лик поезије.
Прва и одлучујућа особина
Гетеовог песништва јесте да оно нараста из изванредне енергије доживљаја. Он
ступа у песништво просветитељства као један сасвим страни елемент, тако да ни
Лесинг није могао да га цени. Његова расположења преиначују све стварно, његове
страсти незамисливо подижу значај и лик ситуација и ствари, а његова неуморна
тежња за уобличавањем све око себе преображава ли форму и слику. Његов живот и
његово песништво се у томе не разликују,
његова писма показују ту особину као и његове песме, и та разлика мора постати
јасна свакоме ко упореди та писма са Шилеровим. Тако
се већ овде Гетеова поезија у потпуности одваја од песништва просветитељ ства.
У животу постоје снаге
које делују само у фантазији.
В. Дилтај, Доживљај и песништво (Лесинг – Гете –
Новалис – Хелделлин), превео Саша Радојчић, „Орфеус“, Нови Сад, 2004, стр.
141-142.
Нема коментара:
Постави коментар