О душо моја пророчког знања!
О срце моје цело у бригама, —
О, како тучеш на границама
Нашег двоструког постојања!…
Ти, становнице двају светова,
Твој дан је — болестан и страстан,
Твој сан је — пророчки-нејасан,
Као откровење духова…
Пусти да груди страдалне, стегне
Страст судбинска, узбурка их, савије —
Душа је спремна, да попут Марије,
Пред ноге Христове заувек легне.
1855.
Нема коментара:
Постави коментар