БОГОЉУБ ШИЈАКОВИЋ, Царство небеско се тиче нашег идентитета

Видовдан је дан нашег очињег вида. Кажу да су се они који болују од очних болести обраћали Светом Виду да их извида. Кажу да се на Видовдан бере биљка видовчица којом се лијече очне болести. Постојало је код наших паганских предака божанство Свевид. Из наше словенске ријечи ʼвидʼ а то је један прасловенски и индоевропски коријен, изведена су два наша стара глагола: ʼвидјатʼ, и 'ведјат; 'видјатʼ значи видјети а ʼведјатʼ, знати. У виђењу је знање. Отуд онај који је свевид јесте онај који све зна, па отуд Вид не само да вида (и ријеч ʼвидатиʼ: у смислу 'лијечитиʼ изведена је из истог коријена) и исцјељује физички него вида и исцјељује свеобухватно. Отуд је Видовдан дан за видање, исцјељење, дан у ком је читав наш народ цјеловит, исцијељен вјером и врлином. Казује се да на Косову уочи Видовдана у глуво доба ноћи све ријеке потеку за часак црвено као крв, јер су многи ратници тог дана изгинули на Косову. Данас нажалост не потеку воде на Космету само за часак црвено, него су ево већ дуже стално црвене од наше жртвене крви. На Видовдан, кажу такође, кукавица престаје да кука за изгинулим косовским јунацима. То није дан за кукање. Видовдан је дан за сабрање. Видовдан је дан за помен, за сјећање, за памћење – памћење без кога нема свијести о себи, па дакле без кога нема идентитета. Видовдан је, могли бисмо рећи, дан српског идентитета.

Зашто је то тако? Зашто Видовдан славимо као дан небеског Српства, као дан српске жртве? И шта то уопште значи? Шта значе данас косовски олтар и косовска жртва? Шта значе подвиг Великомученика Лазара?

Њега је, како се приповиједа, Анђео Господњи пред битку упитао коме ће се привољети царству. И одговор знамо, јер тај одговор светога кнеза Лазара искушавамо до данас. Опредјељење за Царство небеско је наше судбинско опредјељење. Царство небеско се тиче нашег идентитета. Али о томе је пресуђено и прије Лазаревог опредјељења. За Светог Саву Доментијан каже: „Вазда спремаше све ка пренебесном животу знајући вољу љубитеља свога Христа, и хотећи све смјестити y Царство небесно.“ Ty је дакле, у Царству небеском, Свети Сава нашао свој идентитет. Ту је онда и наш идентитет – ако смо народ Светога Саве, ако је Савино православље наше светосавље: онда је идентитет светосавског народа у томе што је он небески народ.

Шта то значи? – важно је знати, тим прије што се томе надмено подсмијавају они који тумарају по царству земаљском, y ком је главно божанство новац, и који мјерило слободе и достојанства, чојства и јунаштва, не виде у напаћеној и жртвенопринешеној души свога народа, већ у бездушној моћи развратних владалаца свијетом за које је лаж истина а дрскост достојанство.

Савино опредјељење за Царство небеско сеже уназад до Христа Бога нашега и унапријед до нас, казујући нам да је право јединство јединство у Христу. У Христу је и идентитет: и Савин и наш. Царство небеско је Царство Божије, речено је у Јеванђељу по Матеју: „Иштите најприје царство Божије и правду његову, а остало ће вам се све додати!“  

У јеврејској традицији ʼнебоʼ, šamajim, име је за Бога. Хришћански Бог је Отац наш небески, па га тако ословљава и Христос y молитви Господњој: „Оче наш који си на небесима...“. Није случајно што на почетку Законоправила, те утврде вјере православне, Свети Сава износи тумачење управо молитве Господње „Оче наш“. Ова молитва утемељује наш однос са Богом као однос очинства. Из тог односа исходи систем духовних вриједности који је утемељен на небесима. Небески ред ствари даје смисао овоземаљском постојању. Као што сопствени овоземаљски идентитет свако од нас изводи из очинства, тако сви ми заједно наш хришћански идентитет изводимо из небеског тј. божанског очинства. То онда значи да је небески народ Божији народ, наиме Народ који свој идентитет заснива на свом односу према Богу. Тај идентитет је истовремено идентитет y заједници и y јединству. Ми се молимо „Оче наш“ а не „Оче мој“ јер молитву не приносимо само за себе.

Савино опредјељење за Царство небеско је светосавски идентитет српског народа. Тај светосавски идентитет потврђује и цар Лазар. Принуђен да направи избор он се не двоуми, јер „земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека“. Избор је предодређен вјером, а вјеру нам је предодредио Свети Сава. Цар Лазар каже: „Не издајмо вјеру своју“ – He предадим благочастија нашего. То значи да не смијемо развргнути однос према Небеском Оцу, јер ћемо остати без идентитета, то јест без интегритета, наиме без способности самоодржања.

И данас Обилић на Косову преиспитује ко је вјера а ко је невјера! И данас је Косово критично мјесто, што значи мјесто одлуке, процјене и пресуде. „Косово је грдно судилиште“, – каже Његош, који је и сам косовски завјетник и заточник, и такође небожитељ. „Вољех царство земно изгубити но небесно да изгубим царство“, вели Његош. А Марко Миљанов хоће да нас обавеже да смо призвани да Царство небеско остварујемо на земљи. Јер шта друго значи чојство и јунаштво (наиме јунаштво је бранити себе од другога а чојство бранити другога од себе) него заправо новозавјетни хришћански наук од Светога Саве преко цара Лазара до Његоша, Марка Миљанова и до нас данас. Наук Христовог Јеванђеља је етика читавог српског народа. Та етика, Светосавска, Светолазаревска, Видовданска етика, етика косовског завјета, је етика покајања. Није то само етика правде и човјечности, није то само етика самопожртвовања и страдања, трпељивости и праштања, етика великодушности, то је истом и етика која показује христолики карактер народне душе, то је етика покајања, етика измирења и етика хришћанске културе.

Б. Шијаковић, Огледање у контексту (О знању и вјери, предњу и идентитету, цркви и држави), друго, проширено издање, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 324–326.