После
свих ових кишних дана небо је поново повратило плаветнило које је скривало у
огромним пространствима у висини. Између улица, где локвице воде спавају као
баре у пољима и јасне радости што се мрзне на небу, постоји контраст који чини
пријатним прљаве улице а суморном зимском небу даје пролећну благост. Недеља
је, и немам шта да радим. Дан је толико леп да не желим чак ни да сањам. Уживам
у њему с искреношћу чула којој се препушта моја интелигенција. Шетам се, као
докони трговачки помоћник. Намерно се осећам старим само да бих могао да окусим
задовољство подмлађивања.
На
великом недељном тргу влада свечана живост једног дана друге врсте. Из цркве
Светог Домингуша излази се с једне миса, а друга тек што није почела. Видим
људе који излазе и друге, који још не улазе, јер чекају некога ко не види ни ко
улази ни ко излази.
Све
те ствари немају значаја, као ни све друго што чини баналност живота, сан
саздан од тајни и осматрачница у бедемима кроз које ја гледам, као какав
гласник који је извршио свој задатак, равницу својих медитација.
Некада,
као дете, ишао сам на ову исту мису, или можда на ону другу, али пре бих рекао
на ову. Облачио сам, с дужном свешћу, своје једино и најбоље одело, и уживао у
свему – чак и у ономе у чему нема никавих разлога за уживање. Живео сам споља,
а моје је одело било чисто и ново. Шта би више пожелео неко ко ће морати да
умре једнога дана, али то још не зна, држећи мајку за руку?
Некада
сам уживао у свему томе, и зато тек сада, можда, увиђам колико сам уживао.
Улазио сам на мису као да се посвећујем у неку велику тајну, а излазио као да
избијам на неку чистину. И тако је заиста било, и тако заиста и јесте. Само
одрасло људско биће које не верује, с душом која се сећа и плаче, зна шта су
уобразиља и смушеност, немар и хладан камен.
Да,
ово што јесам било би ми неподношљиво кад не бих могао да се сећам оног који
сам био. И ова туђа гомила која и даље излази са мисе, и почетак једне могуће
гомиле која пристиже на другу мису – све то личи на лађе које пролазе кроз мене
тромом реком испод отворених прозора моје куће на обали.
Успомене,
недеље и свечане мисе, задовољство због оног што је било, чудо времена које је
остало да траје зато што је прошло и које не могу никад да заборавим јер је
било моје... Апсурдна дијагонала обичних доживљаја, нагла шкрипа кочија на тргу
која окреће своје точкове на позадини бучне тишине аутомобила и која, по неком
материнском парадоксу времена, траје и опстаје баш овде, ту, између овог што
јесам и оног што сам изгубио, у овом претходном погледу на себе који сам ја...
Ф. Песоа, из Књиге неспокоја, изабрала и превела с португалског Јасмина Нешковић
Нема коментара:
Постави коментар