Што нам даде вид дубљи и већи
да у Сутра зремо слутњом злом,
да се никад љубави и срећи
не предамо блажености сном?
Што нам, судбо, дар души досуди
једно другом да у срце зри,
да бисмо кроз свију мена ћуди
срж односа свог сазнали ми?
Ах, тма људи, трајућ дане суре,
не зна ни свог срца звук и крет.
Насумице и безнадно јуре
c непредвидним болом кроза свет,
кличу потом кад им среће крила
изненадне зоре снесу жар.
Само нама није дата била
узајамна срећа та на дар,
да волимо, да се не познамо,
да смо једно другом не знам шта,
да за срећом из сна тумарамо
и стрепимо испред зла и сна.
Блажен кога сан празан занима,
блажен ком су слутње ташта сен!
Сном и слутњом нас, авај! прожима
сваки поглед и сусрет и трен.
Реци шта нам судба спрема тавна,
реци чим нас до те мере сли?
Ах, y доба ишчезло одавна
ти ми сестра или жена би.
Знала си ме свега, чула како
најчистији нерв трепери мој,
мене, кога тешко прозре свако,
читао је један поглед твој.
У крв плаху капала си меру,
водила ме у путању мом,
нађох, сломљен, свој мир, своју
веру
у наручју анђелскоме твом.
Опсенарски лако сви ме себи,
сном опчини многе моје дне.
Има л' раја над влашћу кад теби
бех крај ногу, кад ми срце све
на твом срцу ширило се, пело,
добрим себе зрех y оку твом,
бистрило се мојих мисли врело,
таложио бук у срцу мом.
И сад лебди тек спомен од свега
око срца неизвесног, бди
још истина стара на дну њега,
а из новог стања жуч му ври.
И ко да смо с по душе створења,
дан пун сунца сутонски нам сја.
Срећа само да нас бар не мења
коб што тако мучити нас зна.
Јохан Волфганг Гете, Песме,
превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана
Стојановића – Гетеово друштво у Београду, 2008, стр. 41-43.
Нема коментара:
Постави коментар