Људска је душа
слична води:
силази c неба,
небу се пење,
па опет доле
земљи мора
у вечној смени.
Пљусне л' с високе
окомне хриди
чисти млаз,
строши се љупко
облака валом
до на глатку хрид;
прихваћен лако,
велом залепрша
и зажубори
пут дубина.
Стрчи л' гребен
у сусрет слапу,
запенуша гневно
c камена на камен
у понор.
У кориту равном
мили кроз ливада до,
a y jeзepy глатком
напајају лице
све звезде.
Таласу је ветар
најљупкији драган;
ветар c дна комеша
пенушаве вале.
О, људска душо,
слична ли си води!
О, судбо људска,
слична ли си ветру!
Јохан Волфганг Гете, Песме,
превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана
Стојановића – Гетеово друштво у Београду, 2008, стр. 48-49.
Нема коментара:
Постави коментар