И за тебе уопште не постоји зло,
не само за тебе, него ни за сва твоја створења, јер изван њих нема ничега што
би продрло и покварило ред који си им ти поставио. А у неким њиховим деловима,
за ствари које нису у складу са осталима, мислиш се да су зле, а управо те
ствари јесу у складу са другима и добре су и добре су у себи самима. И све те
ствари што међу собом нису у складу, у складу су са нижим делом свега, који
називамо земљом, а која има своје небо облачно и ветровито које је у складу са
њом. И далеко било да кажем: „Те ствари не би требало да постоје“, јер кад бих
видео само њих, желео бих да су боље, али бих већ и само због њих морао тебе да
хвалим, јер да те треба хвалити показују то на земљи змајеви и сви бездани,
огањ и град, снег, лед, ветар силни који извршава реч твоју, горе и сви хумови,
родно дрвеће и сви кедри, звери и сва стока, гмизавци и птице крилате, и цареви
земаљски и сви народи, кнезови и све судије земаљске, момци и девојке, старци и
деца нека хвале име твоје. И пошто те и са небеса хвале, нека те хвале, Боже
наш, на висини сви анђели твоји, све силе твоје, сунце и месец, све звезде и
светлост, небеса над небесима и воде над небесима, нека хвале име твоје, и зато
нисам желео више ништа боље, јер сам промишљао целину, и разборитијим судом
просуђивао сам да су више ствари боље од нижих, али да су све заједно боље него
више саме за себе.
Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана
Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад,
2017, стр. 174.
Нема коментара:
Постави коментар