СВЕТИСЛАВ МАНДИЋ, Сликар и треперење боја у простору

Ако би питали: шта је вечно?

Ја бих рекао: боја.

Јеp све је било, све се мења,

остају само треперења

штo допиру до нашег вида

са неба, цвећа, воде, зида,

дајући боју и имена

свему на свету, од правремена.

И када једном све се згроми,

и буде прашина, атоми,

трепериће још од њих боје

зa очи кoje не постоје.

Ако ме питају: вечно што је?

одговорићу: то су боје.

И ја, што гледам ко у снима,

и, луд зa сликом, не знам за се,

постајем једнак боговима,

кроз мене вечност прелама се.

С. Мандић, Милосно доба, Издавачко предузеће Просвета, Београд, 1960, стр. 27.