Ако би
питали: шта је вечно?
Ја бих
рекао: боја.
Јеp
све је било, све се мења,
остају
само треперења
штo
допиру до нашег вида
са неба,
цвећа, воде, зида,
дајући
боју и имена
свему
на свету, од правремена.
И када
једном све се згроми,
и буде
прашина, атоми,
трепериће
још од њих боје
зa очи
кoje не постоје.
Ако ме
питају: вечно што је?
одговорићу:
то су боје.
И ја,
што гледам ко у снима,
и, луд
зa сликом, не знам за се,
постајем
једнак боговима,
кроз
мене вечност прелама се.
С.
Мандић, Милосно доба, Издавачко
предузеће Просвета, Београд, 1960, стр. 27.
Нема коментара:
Постави коментар