Ово
је време програма и теорија, метода и експеримената. Никада колико данас човек
није жудео за јасноћом. Неутољива потреба да све именује и означи, да испита и
осветли, да израчуна и објасни, толико је заслепила смртника да он више не
верује у Тајну, не верује y загонетку, ништа му није свето, непојмљиво и
недостижно. Несумњива моћ у овладавању природним силама створила је представу o
човеку божанског лика. Нема више разлога да у својој фантазији уобличава
митског двојника, необичних особина, да се место њега рве са чудовиштима,
раздваја брда, крчи мореузе и одговара на двосмислена Медузина питања. Човек
све зна и све може. Ако не може данас, моћи ће сутра. Небески свод је постао
рачунска таблица, на њој човек, велики рачунџија, тумачи свет. Само да одреди
шифру, разбије језгро, ослободи енергију. Ајнштајн није могао да слути какве ће
несагледиве последице имати његова формула: Е = mc2 .
Тако
смо доспели на праг једне нове утопије. Изузетан узлет егзактних наука
подстакао је човека да испружи руку ка небесима и досегне немогуће. Митске
јунаке су замениле машине, савршени монструми којима човек изнајмљује своју
главу са пустом жељом да му они остваре снове. Тројански рат је постао Рат
звезда. Само, у овом рату, човек се не бије за љубав једне лепе жене него за
посед целе васељене. А то га онеспокојава. Он жуди и дрхти.
Аналогно
космичком, теогонијском, развијен је и микрокосмички хомоцентризам. Мајстори
других вештина: социолози, филозофи, биолози, психијатри и остали
видари заронили су у човекову душу, хоће да је просветне. Али, када су Рилкеу
понудили психоаналитички кауч, песник је одговорио: Сигуран сам да бисте ме ви
ослободили мојих ђавола, али се бојим да бисте повредили и моје анђеле.
Гојко
Ђого, „Поезија као апокриф“ (одломак из есеја), Поезија као апокриф, Завод за
издавање уџбеника, Београд, 2008, стр. 10-11.
Нема коментара:
Постави коментар