ГОЈКО ЂОГО, Поезија као апокриф

Прво питање, које поставља читалац модерне поезије, гласи: Шта је песник хтео да каже? Никад ово страшно питање није упућивано тако неопрезно као данас. То је уједно и последње питање, после њега се прекида комуникација између песника и читаоца. Јер, песник не може да одговори, а читалац остаје убеђен да оно што је речено није све, да је битно скривено, али он не уме да га открије. Песник је унутра, а његов читалац напољу, испред добро закључаних врата. Обојица су без кључа.  

Ничега ту нема новог, слика је стара, проблем вечан. Разлика је, чини се, само у томе што је љубитељ уметности некад одиста љубио, па се трудио да осети и paзумe, открије и доживи тај узвишени предмет жеље, уживајући у том откривању као страстан љубавник. Лепота је била обавијена велом, као семенка месом плода. Данас је љубитељ уметности конзумент, потрошач и његови захтеви су потрошачки. Он не воли предмете, он их троши. Не ужива скидајући вео по вео, захтева да муза сама скине кошуљу и изврати кожу, да је он опипа споља и изнутpa. Ако песник нешто жели да каже, нека то испише на вратима, поручује му његов читалац.

А песник, кад би могао да испише своју поруку на огласној табли, не би ни писао песме.

Овај неспоразум између читаоца и песника веома је стар, колико и песништво само. Аристофан опањкава Еурипида па, кад неко спомене Сократа, добацује: А, то је онај што пише трагедије за Еурипида, оне мудре драме што много говоре, а ништа не кажу (Лаертије). Хелени су ишли у позориште као ми нa фудбалско игралиште и нису питали шта говоре Есхил и Софокле, али на Еурипида су, судећи по Аристофану, већ вртели главом, питајући: Шта ли му то значи?  

Хомера и Филипа Вишњића њихови савременици су слушали немо, и звали их народним песницима. Ни лирски песници нису вазда били неразумљиви. Петрарка и Пушкин, Бранко и 3мaj, разговарали су са читаоцем без „тумача“. Али на Гонгору, Поа, Новалиса, већ би могли завртети главом као и Хелени на Еурипида. Дакле, питање није од јуче и није нимало једноставно, а одговор, ако је уопште могућ, садржан је у питању о природи саме уметности.  

Јаз је знатно продубио Бодлер, први модерни песник. Кажем модерни, стога, што се савремено песништво заснива на постулатима Бодлерова духовног и песничког искуства. Денди, пијаница и помало наркоман забасао је у најдубљи мрак деветнаестог века, ругао се свему што је било здраво и лепо, а славио болесно и ружно. Грађанин се уплашио, а читалац изгубио корак. Оно што је морило једног од најтежих болесника свог времена, није болело и обичног грађанина.

Романтичари су волели ноћ и сан, али та ноћ је била светска, а сан фантазам будућности. Њихови савременици су их следили, искушавајући ту романтичну ноћ у грађанским револуцијама и ослободилачким устанцима. Бодлер је загњурио у властити мрак, он је први „приватни“ песник. Окренуо се појединцу, наспрам множине. И остао је сам, са доста следбеника и мало поштовалаца.

Бодлеру није опроштено, изведен је на суд. Није му суђено за оно што је говорио, колико за оно што је, по мишљењу тужиоца, хтео да каже. А шта је збиља песник хтео? Тужилац, тај примерни читалац, није знао, само се претварао да зна. А ни песник није умео да му објасни.  

Тако је некако, пре век и по, дошло до сметњи на везама са модерном поезијом. Почела је деоба на разумљиве и неразумљиве, на песнике за масе и за специјалисте. А гле чуда, највећи су они што су писали за песнике!

Проблем су наследиле књижевне теорије. Критичари и тумачи преузимају незахвалну дужност да премосте понор. А дух Орфејев се верао вртоглавим серпентинама. У протеклих стотинак година, тај дух је знао за аполонску „нејасноћу“ Малармеа и за надреалисте, који су, слуђени психоанализом, намерно бирали сан и подсвест, насупрот стварности и свести, претпостављајући иреално реалном. Игра је била начело, лудост обавеза. Па ипак, песник је вазда уживао неки попуст, неку блажену благонаклоност, поверење и разумевање, чак и онда када је то разумевање било интуитивно, више слутња и осећање. Ишчашени песник је имао „лудог“ читаоца. Откуд, онда, данашњем читаоцу потреба за коначним обрачуном?

Одговор би ваљало потражити промишљајући духовну позицију савременог човека. Мислиоци нас упућују на егзистенцијалну пустош, на страх и зебњу човекову. Смрт Бога, отварање нових простора у космосу, релативизација времена, размицали су духовне границе човекове, али и отварали нове празнине у његовој души. Све што не зна, човек, прироцно, жели да сазна; оно што Јов није смео да пита Бога, данас пита Светог Духа, врховно наше божанство. Његов заменик на земљи, Научник, одговара на наша питања.

Ово је време програма и теориja, метода и експеримената. Никада колико данас човек није жудео за јасноћом. Неутољива потреба да све именује и означи, да испита и осветли, да израчуна и објасни, толико је заслепила смртника да он више не верује у тајну, не верује у загонетку, ништа му није занимљиво и недостижно. Несумњива моћ у овладавању природним силама створила је представу o човеку божанског лика. Нема више разлога да y својој фантазији уобличава митског двојника, необичних особина, да се место њега рве са чудовиштима, раздваја брда, крчи мореузе и одговара на двосмислена Медузина питања. Човек све зна и све може. Ако не може данас, моћи ће сутра. Небески свод је постао рачунска таблица, на њој човек, велики рачунџија, тумачи свет. Само да одреди шифру, разбије језгро, ослободи енергију. Ајнштајн није могао да слути какве ће несагледиве последице имати његова формула: Е = тс².

Тако смо доспели на праг једне нове утопије. Изузетан узлет егзактних наука подстакао је човека да испружи руку ка небесима и досегне немогуће. Митске јунаке су замениле машине, савршени монструми којима човек изнајмљује своју главу са пустом жељом да му они остваре снове. Тројански рат је постао Рат звезда. Само, у овом рату, човек се не бије за љубав једне лепе жене него за посед целе васељене. А то га онеспокојава. Он жуди и дрхти.

Аналогно космичком, теогонијском, развијен је и микрокосмички хомоцентризам. Мајстори других вештина: социолози, филозофи, биолози, психијатри и остали видари заронили су у човекову душу, хоће да је просветле. Али, кад су Рилкеу понудили психоаналитички кауч, песник је одговорио: Сигуран сам да бисте ме ви ослободили мојих ђавола, али се бојим да бисте повредили и моје анђеле (према Џону Кејџу).

Песник, дакле, није поверовао y свемоћ науке, није постао поданик нове религије, остао је код куће. Зар песник није визионар, виделица, „врховни владалац“, како су нас стари убеђивали, запитаће радозналац?

Некад су песници писали дитирамбе y славу живота а оде и химне боговима, владарима и победницима на спортским борилиштима, уста су им била пуна светлости и ловоровог лишћа. Данас је сваки стих двосмислен, таман, подругљив, каткад и циничан. Разарајућа иронија прожима дух песников. Одн каже да је данас бесмислено славити подвиге и песме посвећивати такозваним великим људима. Откако Св. Ђорђе више не убија аждају својим копљем него на њу баца бомбу, читав подвиг се своди на притискивање дугмета; а шта тек рећи за сјајног владаоца који има војску и полицију, шта за олимпијског скакача у чије вене убризгавају стимулативна средства. Значи ли то да више нема јунака достојних песништва? Има, каже песник, има Научник! Али o њему треба песму написати језиком математике, а то песник не уме, вели Одн.

Изван игре, читалац живи у знаку анимиране слике: филмови, рекламе, ревије, вечерње новине. Све чита лако и брзо, све разуме, хтео или не хтео. У његове уши сипају шећер, лиже сладолед и гризе жвакаћу гуму да не дрхти, у главу му је уграђен микрофон. Толики је терор тих очигледних учила и поучака, звучних и визуелних, да ће ускоро и азбука постати сувишна. Па ко, збиља, да разбија главу са тим књигама, које ионако не казују ништа јасно? Ко да тумачи њихов питијски језик? Бака више не прича бајке, натакла наочаре и са децом чита стрипове, гледа цртане филмове и TB рекламе. Таквог „конзумента уметничких добара“ одгајају идеолошки системи, школски програми и масовни медији.

А шта ради песник? Свој стари посао. Седи код куће и сумња. Сумња кад сви други верују и верује кад сви сумњају. Пише нове апокрифе.  

Ако су масмедијалне сликовнице несумњиво постале свете књиге, свима доступне и свима разумљиве, корисне и забавне уједно, онда модерно песништво доиста има све одлике једног апокрифног штива. Апокриф је лажан, подметнут, извештачен, неаутентичан, неправи текст. Управо тако, мање више, о поезији данас мисли њен читалац. Он не верује песнику, чини му се да околиши, маскира, да не говори истину. И зато хоће да здере маску и провери шта се иза ње крије.

Наравно, читалац је у праву. Човек није крив што има оба ока, разрока је судбина.

За разлику од епског песништва које се обраћало племену, лирика се окретала појединцу. Све док се песник обраћао том појединцу као представнику свог племена, он је био „свештеник бога вина“, а поезија свети језик. Елеменат враџбине, поезија је преузела од племенског врача, а вишезначност исказа, симболику, прикривен смисао, особен језик и чар загонетке наследила је од пророчишта. Ништа се до данашњег дана није изменило. Али, човек се више не обраћа врачу, ни пророчишту, он је заборавио језик који је казивао највише истине. У том забораву, он је изгубио и веру у поезију. Сад учи нове језике, поезију не разуме.

Ево већ цео један век, говор поезије налази своје извориште у чињеници да ми нисмо искључиво припадници племена, свако од нас је особа за себе, јединствена на свој начин, увек спремна да на упућено му „ти“ одговори са „ja“.

Поред тога, ми осећамо потребу да се једни другима поверавамо (Одн). Од Бодлера наовамо, песник се „надахњује“ изнутра, а не извана, он се не идентификује, он јесте „неко други“, и тако се и односи према властитом искуству. Поезија је „одраз“ једне унутарње стварности, али није никаква приватна мука: „Ја, то је неко други!“, каже Рембо. Могло би се рећи да је поезија онаква каква је та стварност. Ко год завири у властити „џеп“, увериће се да су тамо сви путеви замршени, а слике у нереду. У тој тамној заветрини, где поезија „ради“, треба тражити разлоге њеној нејасноћи.

Поезија живи у телу језика и казује неисказиво, хвата оно што други знакови не означавају и други језици не могу да искажу. И поред тога, песнички језик мора бити довољно разумљив, јер разговара нема ако један говори а други ништа не разуме. Језик је мртав, ако није говор.

Избегавајући одговор на незгодно питање, песник се определио за узак круг упућених поштовалаца, којима су његови знаци и шифре читљиви. „За мањину, заувек“, вели Хименес. После овог узвика разумљиво је зашто пећина неупућених пита: Шта то значи? Хоће ли песништво постати ритуал посвећених у тајну?  

Савремена поезија је дубоко прожета духом свог времена. Само, у негативним сликама изражава критички однос према систему вредности потрошачког друштва. Сатира, иронија, гротеска, хумор, битне су стилске одлике модерног певања. Поезија се одрекла великих тема и драме са препознатљивим сижеом, одрекла се декора и сценографије, патетике и повишеног тона, јунаштва и јунака. Њен јунак хода с нама по улици, купује у самопослузи, отплаћује кредите. Наравно, песник није митопеист и не заборавља да подсети свог „малог“ јунака да не губи главу у тој буци и бесу, јер се човек не мења и не прилагођава тако брзо, прекомерно уживање у површној љубави је привлачно, али се тешко извући неповређен. Својом аналитичношћу, поезија разара на брзину склепану представу технолошког раја. У томе и јесте њена апокрифна суштина.

Модерна поезија говори о митовима свог времена, али не слави њихове хероје, него, насупрот савременим светим књигама и булеварској лепој књижевности, надахнута духом ругалице, сумња у рај и од верника ствара јеретике. Поезија одбацује сваку догму, њена митологија је негативна.   

Но, поезија није учитељица, не уме да проповеда. Она би хтела да буде на ти са сваким саговорником, да сваком нешто присно, поверљиво и особито шапне. Да би то постигао, песник се одриче јединствене поруке, опредељује се за наговештај, за сугестију, он исписује систем знакова који се могу различито читати. Право значење песме јесте оно које се зачиње у том еротичком контакту између читаоца и песничког текста. Сваки нови сусрет може имати нову драж и обогатити смисао и значење. Будући да је то, ипак, знаковни систем, битно различитих читања не може бити превише.

Али, ти знаци су, нажалост, читљиви само малом броју поштовалаца. Одгојен, пре свега, на епској, гусларској традицији, наш читалац увек тражи препознатљив сиже и готово решење. Он није припремљен за тај интимни доживљај, не налази y њему задовољство. Шапат до њега не допире. И, то је прави разлог да се радикално постави старо питање о разумљивости.  

Песник не може да одговори, јер би његов одговор претпостављао управо оно што није желео: јединствену поруку. А он нема шта да поручи и баш зато пише песме, када би знао шта треба рећи, написао би то кратко и јасно и дао у новине. Песник се поверава читаоцу и препушта му да прочита оно што би сам желео да пише. Зашто пита њега: Шта је хтео да каже?  

То наопако постављено питање, ипак, показује да се савремена поезија мора, нужно, отварати, како би њен језик био разумљивији, с једне стране, и са друге, да се читалац мора поучити и васпитавати свој укус; неко ко распознаје боје још не значи да разуме сликарство, ко добро говори свој језик не значи да га познаје, нити свако ко зна да чита новине не значи да може читати поезију. Песник и читалац би морали да се споразумеју. Ако до споразума не дође, песник ће доживети судбину племенског врача, а човек ће само блудничити и читати новине, као што Ками предвиђа његову будућност. Хоће ли доћи до препознавања старих познаника, ко зна.

...Међутим, често ми се

Чини боље да спавам, него тако без другова да сам,

Тако да ишчекујем, а шта да чиним и кажем

Не знам, и чему песници у оскудно време?

– вели Хелдерлин. Збиља, чему?  

Свако мора одговорити сам. Ако хоћемо да се приближимо, то треба желети. Велике љубави су обостране. У тој убиственој галами око нас, ако желимо чути једни друге, ми морамо шаптати. Као што то раде љубавници. Поезија није „јавна птица“. Поезија мора бити љубавница. А љубав се не води на тргу, испод споменика. Узмите је за руку и поведите кући.

1978.

Гојко Ђого, Поезија као апокриф, Завод за издавање уџбеника, Београд, 2008, стр. 7-15-