Оно што данас, у периоду Антихриста, најмање могу
да поднесем јесте потпуно и савршено заборављање и порицање сакралне суштине
тела. Како људи данас једни друге гуркају и обарају и газе и како људе ударају
и муче. Највећи грех Антихриста је неопростиво скрнављење светиње. Нестао је и
акт чуда, сакрални додир женског тела. Не зна се да је тело концентрисани дух. Или
се зна исувише добро? Управо због тога? Ни не слути се шта значи некога
додирнути. Мислим да је примордијални акт телесног додира додир женског тела. То
је чудо, бити двоје. Кад дотичем жену, дотичем сопствену дубину, сопствени
унутрашњи део ребара, онај део од којега је жена створена. То је чудо удвојења.
Ce miracle dʼetre deux. То је
чаролија то је занос. О, ужаса бестелесности. Кад неко каже чисти дух, починио
је хуљење. Какав миракул је остварен у воћу. Шта значи помиловати руку жене,
или је обухватити око струка, или је пољубити у слепоочницу. Бадер вели, ако
загрлим жену и привијем је уз себе, враћам је на изворно место, међу своја ребра,
одакле је и извађена. Антихрист је ужас безличности. Душа која се не може
ословити, окамењена и затворена у себе саму, коју узалуд зовеш и дотичеш и
узалуд грлиш, она не одговара. Изгубила је моћ. Нема језика. Не уме да
прослови. Односно претворила се у непостојећу.
Б. Хамваш, Невидљиво збивање – Silentium, превео с мађарског Сава Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 291–292.
Нема коментара:
Постави коментар