Живимо у време, рекао је Ле Бон пре педесет
година, када уместо свесне делатности јединке долази несвесна делатност масе.
Онда промена не само да је изгледала безазлено, него и пожељно. Било је оних
који су масу подстицали на побуну. Маркс и апостоли социјализма припремали су
револуцију, а да ни издалека нису били начисто са значајем свога чина. Да су
само знали да маса на власти неће остварити велике идеје човечанства онако како
су они веровали, штавише, будући да је маса морала понети себе са собом, као што
је носила са собом своје укупно биће и природу, она ће просто пребрисати веру у
могућност остварења тих идеја, своје револуционарне списе апостоли свакако не
би писали тако олако. Када би данас устали Маркс, Енгелс, Ласал, или било ко од
револуционара, и кад би видели за што су се тао ватрено залагали, забринули би
се. И ако би у њима било, као што је у већини и било, малене искре озбиљности: „Нисам
то желео“ – муцали би јадници, поражени саомоптужбом. Сви су они веровали да у
масама буде анђеле. Данас би одмах видели да нису били у праву, и видели би да
се пробудила неман. Уместо свесне делатности јединке ступила је несвесна
делатност масе. Апостоли би очигледно искусили да је друштво функција нечега
другога. Владавина масе значи да уместо индивудуалне, јасне, разумне, трезвене,
свесне делатности наступа мутна, слепа, магловита, несвесна делатност масе, а
тиме се затамљује и тоне цело људско бивство. То је било оно на шта нсу мислили
револуционари.
Било је оних који су прозрели значење
владавине масе. Схватили су да овде није реч о владавини. Изменила се светска
ситуација. Процес није друштвени, него много дубљи: задире у темеље устројства
живота. Уз масу која је избила на површину нужно је везано избијање на површину
и несвесног деловања. Индивидуално и јасно мишљење и деловање почиње да зависи
од мутног и несвесног деловања масе. Оно што је једноставно и разумљиво зависи
од слепог и мутног, оно што је више зависи од нижег. Настаје обрнута ситуација.
Човек почиње да живи висећи наглавачке. Последице су несагледиве.
(...)
На концу о нима који су ситуацију схватили на
први поглед. Пре свих Кјеркегор и Ниче. Затим малена дружина: Фажо,
Мерешковски, Панвиц, Евола, Берђајев, Валери, Ортега, Јасперс. Ни по редоследу
нису комплетни. Оно што су видели било је селедеће: маса која се до тада
налазила доле, пробила се у више друштвене слојеве. Овај пут, не као у доба
сеобе народа, варварин није напао развијеног и узвишеног човека издалека и
споља, него одоздо и изнутра. Несвесно се налази у самом човеку, оно је избило
и у самом друштву се налази маса која се пробила. То је нова сеоба народа,
вертикална провала варварства. Упоредо с тим, ситуација се не мења само споља; протеривањем
увишеног човека и разарањем развијеног и узвишеног начина живота преокренула се
и психолошка ситуација човека. Оно што је било горе, потонуло је, а оно што је
било доле, изронило је. Несвесно израња, свесно тоне. Горе није разум, него
нагон, не свестлст, него тама, не рај, него пакао, не узвишено, него ниско, не
ред нити трезвеност, него неред и страст. Не свесно мишљње него резидуум и мит.
Зато је обрнут ред у избору, у вредновању, у доследу, у укусу.
Слична катастрофа се догодила човеку када је
земљу преплавио потоп, а човечанство потонуло у океан. Али је онда тоњење било
спољашње, као што је спољашња и сеоба народа: данас човек тоне у сопствену
несвесност и друштво у сопствену масу. Океан је несвесно, и несвесно је океан. Потоп
значи потонути у несвесно. Данас живимо унутарњи потоп.
Б. Хамваш, Невидљиво
збивање – Silentium, превео с мађарског Сава
Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 6–9.
Нема коментара:
Постави коментар