...У
тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив
покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико
пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек
који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без
речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да
може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са
музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан
и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први
снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за
мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка,
нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је
то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу
секунде.
Наравно да после
никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам
већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни
тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам
прежалио и преболео као болест која се болује само једном у животу.
Опажајући и
памтећи данима и годинама њено јављање у најразличитијим облицима, увек чудно и
неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре
свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем
због вас којима ово причам, за мене лично било би смешно и увредљиво да своју
највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се
јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко
зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце
расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У
јулу, августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и
кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не одмиче
од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам
је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по неприметном пуцкетању
паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја
сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да
дају очи и уши и сва сирота чула.
Али кад почне да
се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а на јасној кори дрвета укаже
се муњевита веверица која већ мења длаку, привиђење почиње да се губи и бледи.
Све су ређи они ситни шумови које сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно
нестану шале за које знају само безбрижност младости и вечити свет снова.
Невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што
нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојала. Сад је
нема.
Поучен својим
дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из
којег устаје и јавља ми се нередовито и неочекивано, по законима којима је
тешко ухватити крај. Ћудљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од
створења која је и жена и авет. И потпуно исто као са женом од крви и меса, и
са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.
(...)
И. Андрић, Јелена,
жена које нема (одломак)
Нема коментара:
Постави коментар