Црн, растављен од пољана зрачних,
Ту се Дунав о кланце разбија,
Лаки чун се као перце нија
Изнад стене и провала мрачних.
Наваљене рукама титана,
Древне горе почивају с миром;
Мир је вечни оковао широм
Споменике изумрлих дана.
Ђорђе Крстић, "Бабакај" (1892)
Ту ступаше у времена стара
Легионар преко мрког стења,
А у дане бурног пресељења
Страшне чете Хуна и Авара.
Изумрли древни великани,
Силне војске и војводе оне,
Од Кавказа до грозне Шалоне
Што им пола бејаху мегдани!
Вали брује... Но над хуком речном,
Што с грмљавом око њега стиже,
Сам Бабакај суморно се диже
Мрачни борац на бојишту вечном.
јуни, 1892.
Нема коментара:
Постави коментар