Војислав Илић, БАБАКАЈ

 

Црн, растављен од пољана зрачних,

Ту се Дунав о кланце разбија,

Лаки чун се као перце нија

Изнад стене и провала мрачних.

 

Наваљене рукама титана,

Древне горе почивају с миром;

Мир је вечни оковао широм

Споменике изумрлих дана.

 

Ђорђе Крстић, "Бабакај" (1892) 

Ту ступаше у времена стара

Легионар преко мрког стења,

А у дане бурног пресељења

Страшне чете Хуна и Авара.

 

Изумрли древни великани,

Силне војске и војводе оне,

Од Кавказа до грозне Шалоне

Што им пола бејаху мегдани!

 

Вали брује... Но над хуком речном,

Што с грмљавом око њега стиже,

Сам Бабакај суморно се диже

Мрачни борац на бојишту вечном.

 

јуни, 1892.