Је ли свемир заиста имао почетак?
Је ли теорија великог праска истинита?
То нису питања, иако звуче као да јесу.
Је ли синтакса којој су потребни почеци,
развоји
и завршеци као чињенични искази, једина
постојећа синтакса?
То је право питање.
Постоје и друге синтаксе.
Ево једне, на пример, која захтева да се
различитост
интензитета узме као чињеница.
У тој синтакси ништа не почиње и ништа се не
завршава;
тако рођење није чист, јасно издвојен догађај,
него посебна врста интензитета,
што важи и за сазревање и за смрт.
човек с таквом синтаксом, прегледајући своје једначине,
закључује да је израчунао довољно различитих
интензитета
да може са сигурношћу рећи
како свемир никада није почео
и никада неће завршити,
већ је пролазио, пролази и пролазиће
кроз бескрајна колебања интензитета.
Тај би човек с правом могао закључити да је сâм
свемир
бојна кочија интензитета
и да се човек на њу може укрцати
како би путовао кроз промене без краја.
Све ће он то закључити, и много више,
а да можда никада неће схватити
како само потврђује
синтаксу свога матерњег језика.
К. Кастанеда, Активна страна бесконачности, с енглеског превела Нада Вучинић,
прилагодила М. Јефтимијевић Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар