Ништа за мене у Георгикама.
Али, бацити се у масу и покрет, делати до својих крајњих
могућности, од потиљка до палца на нози; обртати се у тој чистој и дубокој
супстанци; пити и избацивати ту божанску горчину, то је за моје биће игра равна
љубави, чин којим моје тело открива све знакове и моћи, као што се једна рука
отвара и затвара, говори и дела. У мору, читаво тело се даје, узима, зачиње,
троши и као да жели да исцрпе све своје могућности. Оно жели да зграби ту воду,
да је обгрли, оно постаје лудо од живота и своје слободне покретљивости, оно је
воли, оно је поседује, оно израђа с њом хиљаде најчуднијих идеја. Захваљујући
њој, човек сам какав желим да јесам. Моје тело постаје директни инструмент
духа, а ипак творац свих својих идеја.
Све ми постаје јасно. Схватам шта би љубав могла да буде у својој
коначности. Сувишак стварнога! Миловања јесу сазнање. Дела љубавника би била
модели стварања.
П. Валери, Медитеранска
надахнућа: огледи и погледи, избор и превод Коља Мићевић, Службени гласник,
Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар