ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ МАССУКА, Туга

Пољуби ме, зачарај ме собом,

затвори ми очи ћутањем;

да, у трену заборава, тобом

живим као сенка лутањем.

Биће ми се, тмуло од горчине,

зажелело туђег живљења:

једног трена сопствене даљине,

једног даха без противљења.

Пољуби ме, зачарај ме, сведи

сасуд срца до изливања;

обај душу, узми је, изведи,

да почине од пребивања;

да у трену заборава, тобом

живим као сенка лутањем,

склопим очи уморне над собом,

и ишчилим у те ћутањем.