затвори ми
очи ћутањем;
да, у трену
заборава, тобом
живим као
сенка лутањем.
Биће ми се,
тмуло од горчине,
зажелело
туђег живљења:
једног
трена сопствене даљине,
једног даха
без противљења.
Пољуби ме,
зачарај ме, сведи
сасуд срца
до изливања;
обај душу,
узми је, изведи,
да почине
од пребивања;
да у трену
заборава, тобом
живим као
сенка лутањем,
склопим очи
уморне над собом,
и ишчилим у
те ћутањем.
Нема коментара:
Постави коментар