ВИТО МАРКОВИЋ, Нежност је хигијена душе

 Душа је сестра духу. Дух и душа су близанци по рођењу. Колико су они сагласнији у бићу човека, толико су поступци уравнотеженији напољу.

Дух је хладан. Он рачуна. Душа је топла. Она игра и пева.

На првом спрату тела, у тамним пределима утробе, смештена је похота. На другом спрату, у плавим пределима груди, станује душа. На трећем спрату, у светлим пределима главе, у вечном блеску светлости, настањен је дух. Он је, горе, проницљив и хладан, као чувар целине постојања.

Разиђе ли се похота са духом и душом, тело слаби, а дух и душа постају унезверени и под собом немају ослонца. Разиђе ли се душа са похотом и духом, долази до усијања тела и похота расте, а дух, у страху, бежећи у висине, постаје мањи и долази до лудила. Разиђе ли се дух са похотом и душом, долази до наглог хлађења тела, до замрзавања душе, а са замрзавањем душе, у тоталном мраку, расте похота и нагон за злочинима. Тада, у немоћи, душа плаче, а дух је безосећајан, »неживотан«.

Отуда, мало нежности није на одмет. То песник зна. Нежност је хигијена душе. Из хигијене душе пониче поезија као изненадна хистерија бића.

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988. стр. 28-29.