Душа је сестра духу. Дух и душа су близанци по
рођењу. Колико су они сагласнији у бићу човека, толико су поступци
уравнотеженији напољу.
Дух је хладан. Он рачуна. Душа је топла. Она игра
и пева.
На првом спрату тела, у тамним пределима утробе,
смештена је похота. На другом спрату, у плавим пределима груди, станује душа.
На трећем спрату, у светлим пределима главе, у вечном блеску светлости,
настањен је дух. Он је, горе, проницљив и хладан, као чувар целине постојања.
Разиђе ли се похота са духом и душом, тело слаби,
а дух и душа постају унезверени и под собом немају ослонца. Разиђе ли се душа
са похотом и духом, долази до усијања тела и похота расте, а дух, у страху,
бежећи у висине, постаје мањи и долази до лудила. Разиђе ли се дух са похотом и
душом, долази до наглог хлађења тела, до замрзавања душе, а са замрзавањем
душе, у тоталном мраку, расте похота и нагон за злочинима. Тада, у немоћи, душа
плаче, а дух је безосећајан, »неживотан«.
Отуда, мало нежности није на одмет. То песник
зна. Нежност је хигијена душе. Из хигијене душе пониче поезија као изненадна
хистерија бића.
В. Марковић, Поезија
и метафизика, „Графос“, Београд, 1988. стр. 28-29.
Нема коментара:
Постави коментар