Иво Андрић, ЊЕНО ПРИВИЂЕЊЕ ЈЕ УВЕК У ВЕЗИ СА СУНЦЕМ И ЊЕГОВИМ ПУТЕМ...

 

...У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.

Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежалио и преболео као болест која се болује само једном у животу.

Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличитијим облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У јулу, августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не одмиче од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по неприметном пуцкетању паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула.

Али кад почне да се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а на јасној кори дрвета укаже се муњевита веверица која већ мења длаку, привиђење почиње да се губи и бледи. Све су ређи они ситни шумови које сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно нестану шале за које знају само безбрижност младости и вечити свет снова. Невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојала. Сад је нема.

Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из којег устаје и јавља ми се нередовито и неочекивано, по законима којима је тешко ухватити крај. Ћудљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од створења која је и жена и авет. И потпуно исто као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.

(...)

И. Андрић, Јелена, жена које нема (одломак)

Бела Хамваш, ДАНАС ЖИВИМО УНУТАРЊИ ПОТОП

 

Живимо у време, рекао је Ле Бон пре педесет година, када уместо свесне делатности јединке долази несвесна делатност масе. Онда промена не само да је изгледала безазлено, него и пожељно. Било је оних који су масу подстицали на побуну. Маркс и апостоли социјализма припремали су револуцију, а да ни издалека нису били начисто са значајем свога чина. Да су само знали да маса на власти неће остварити велике идеје човечанства онако како су они веровали, штавише, будући да је маса морала понети себе са собом, као што је носила са собом своје укупно биће и природу, она ће просто пребрисати веру у могућност остварења тих идеја, своје револуционарне списе апостоли свакако не би писали тако олако. Када би данас устали Маркс, Енгелс, Ласал, или било ко од револуционара, и кад би видели за што су се тао ватрено залагали, забринули би се. И ако би у њима било, као што је у већини и било, малене искре озбиљности: „Нисам то желео“ – муцали би јадници, поражени саомоптужбом. Сви су они веровали да у масама буде анђеле. Данас би одмах видели да нису били у праву, и видели би да се пробудила неман. Уместо свесне делатности јединке ступила је несвесна делатност масе. Апостоли би очигледно искусили да је друштво функција нечега другога. Владавина масе значи да уместо индивудуалне, јасне, разумне, трезвене, свесне делатности наступа мутна, слепа, магловита, несвесна делатност масе, а тиме се затамљује и тоне цело људско бивство. То је било оно на шта нсу мислили револуционари. 

         Било је оних који су прозрели значење владавине масе. Схватили су да овде није реч о владавини. Изменила се светска ситуација. Процес није друштвени, него много дубљи: задире у темеље устројства живота. Уз масу која је избила на површину нужно је везано избијање на површину и несвесног деловања. Индивидуално и јасно мишљење и деловање почиње да зависи од мутног и несвесног деловања масе. Оно што је једноставно и разумљиво зависи од слепог и мутног, оно што је више зависи од нижег. Настаје обрнута ситуација. Човек почиње да живи висећи наглавачке. Последице су несагледиве.

         (...)

На концу о нима који су ситуацију схватили на први поглед. Пре свих Кјеркегор и Ниче. Затим малена дружина: Фажо, Мерешковски, Панвиц, Евола, Берђајев, Валери, Ортега, Јасперс. Ни по редоследу нису комплетни. Оно што су видели било је селедеће: маса која се до тада налазила доле, пробила се у више друштвене слојеве. Овај пут, не као у доба сеобе народа, варварин није напао развијеног и узвишеног човека издалека и споља, него одоздо и изнутра. Несвесно се налази у самом човеку, оно је избило и у самом друштву се налази маса која се пробила. То је нова сеоба народа, вертикална провала варварства. Упоредо с тим, ситуација се не мења само споља; протеривањем увишеног човека и разарањем развијеног и узвишеног начина живота преокренула се и психолошка ситуација човека. Оно што је било горе, потонуло је, а оно што је било доле, изронило је. Несвесно израња, свесно тоне. Горе није разум, него нагон, не свестлст, него тама, не рај, него пакао, не узвишено, него ниско, не ред нити трезвеност, него неред и страст. Не свесно мишљње него резидуум и мит. Зато је обрнут ред у избору, у вредновању, у доследу, у укусу.

Слична катастрофа се догодила човеку када је земљу преплавио потоп, а човечанство потонуло у океан. Али је онда тоњење било спољашње, као што је спољашња и сеоба народа: данас човек тоне у сопствену несвесност и друштво у сопствену масу. Океан је несвесно, и несвесно је океан. Потоп значи потонути у несвесно. Данас живимо унутарњи потоп.

Б. Хамваш, Невидљиво збивање – Silentium, превео с мађарског Сава Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 6–9.

Бела Хамваш, О САКРАЛНОЈ СУШТИНИ ЖЕНСКОГ ТЕЛА

Оно што данас, у периоду Антихриста, најмање могу да поднесем јесте потпуно и савршено заборављање и порицање сакралне суштине тела. Како људи данас једни друге гуркају и обарају и газе и како људе ударају и муче. Највећи грех Антихриста је неопростиво скрнављење светиње. Нестао је и акт чуда, сакрални додир женског тела. Не зна се да је тело концентрисани дух. Или се зна исувише добро? Управо због тога? Ни не слути се шта значи некога додирнути. Мислим да је примордијални акт телесног додира додир женског тела. То је чудо, бити двоје. Кад дотичем жену, дотичем сопствену дубину, сопствени унутрашњи део ребара, онај део од којега је жена створена. То је чудо удвојења. Ce miracle dʼetre deux. То је чаролија то је занос. О, ужаса бестелесности. Кад неко каже чисти дух, починио је хуљење. Какав миракул је остварен у воћу. Шта значи помиловати руку жене, или је обухватити око струка, или је пољубити у слепоочницу. Бадер вели, ако загрлим жену и привијем је уз себе, враћам је на изворно место, међу своја ребра, одакле је и извађена. Антихрист је ужас безличности. Душа која се не може ословити, окамењена и затворена у себе саму, коју узалуд зовеш и дотичеш и узалуд грлиш, она не одговара. Изгубила је моћ. Нема језика. Не уме да прослови. Односно претворила се у непостојећу.

 

Б. Хамваш, Невидљиво збивање – Silentium, превео с мађарског Сава Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 291–292.