Марија Јефтимијевић Михајловић, ГЛЕДАЈУЋИ У ЗВЕЧАН

 

Када бих поново прогледала

Дуже бих и више оно место гледала

Где с истока сунце пригрљује Звечан

 

У те остатке града

Знамења једног живота и времена

Дивила се сваком камену и пукотини

Коју издалека видим боље

И болније

 

Гледала дуго у тај сјај далеког века

И мрак људске охолости

Све док погледом не обавијем

Тај чардак-град

 

И не узнесем га до висина

Којим су и очи краља Стефана

Новим видом прогледале

У висинама дечанским