Када бих поново прогледала
Дуже бих и више оно место гледала
Где с истока сунце пригрљује Звечан
У те остатке града
Знамења једног живота и времена
Дивила се сваком камену и пукотини
Коју издалека видим боље
И болније
Гледала дуго у тај сјај далеког века
И мрак људске охолости
Све док погледом не обавијем
Тај чардак-град
И не узнесем га до висина
Којим су и очи краља Стефана
Новим видом прогледале
У висинама дечанским
Нема коментара:
Постави коментар