„Свако
ко превали двадесету довољно је суров
да о
томе нема права да говори.“
Небојша Лазић, Опраштање
Када се после две значајне, студиозне књиге о
писцу какав је Борислав Пекић, појави и роман једног аутора[1],
логично се намећу ова питања: 1) у којој
мери поетика писца који се проучава (у овом случају, Пекића) може да утиче на
ауторов доживљај света; 2) да ли то значи да је критика, баш као што је тврдио
Андрић, „секундарна духовна делатност“, те да њоме аутор ипак не може да
оствари и дȃ пуног себе као у сопственом уметничком делу и 3) да ли је роману
какав је „Опраштање“ Небојше Лазића припало оно незавидно место, место у сенци
два његова критичарска остварења; односно, да ли је тешко променити већ
изграђену слику о једном аутору као критичару и посматрати га као писца?
Ако пажљиво погледамо приступ темама које су
Небојшу Лазића занимале у Пекићевом делу, видећемо извесне сродности односно
преплитања са темама у роману „Опраштање“. Време и простор као категорије које
су биле у фокусу његове критичарске перспективе сада сaме постају перспектива
кроз коју се посматра човек, његов унутрашњи свет и његове метаморфозе у
простору и времену. Тако мисао Достојевског да човек практично целог живота
пише само једну књигу, и у овом случају може бити примењена, без обзира на то
што се ради о два различита књижевна израза – критичком и белетристичком.
Пекићева мисао коју је Лазић узео за мото своје
претходне књиге: „Прошлост је мит, садашњост је пакао, а будућности нема“
сасвим би сигурно могла бити примењена и на овај роман. Али, будући уметничко
дело, роман од свог аутора тражи и нешто више: да се према том и таквом свету
одреди, позиционира, тражи његово преображавање,
јер га у противном неће оставити да у миру и даље пише. Писање је, како су
тврдили и сви велики ствараоци – самоосвешћивање, самосналажење у свету који му
је дат. Због тога популарност романа многи виде у чињеници да он помаже човеку
да се оријентише у хаосу света и осмишљава свој живот.
Наизглед једноставна прича о човеку који се након
петнаест година проведених у Италији као успешан фудбалер, враћа у своје родно
провинцијско место да би се суочио са аветима прошлости – пре свега са кривицом
због смрти најбољег дуга и неоствареном љубављу са заједничком другарицом –
проблематизује далеко сложенија питања човека. Овај роман пружа неколико нивоа
тумачења; он је, дакле, једно „отворено дело“, како би рекао Умберто Еко, чија
се вредност открива управо у бројности његових аспеката тумачења. Најважнијим
свакако можемо сматрати поетику времена, која се очитује и на формалном плану –
у начину приповедња, али и у самој садржини романа – у апострофирању оних
тренутака безвремености детињства, којих се сећамо као тренутака бесмртности.
Тренуци среће безбрижних дечака који лето проводе
крај реке и на рудничком јаловишту, када им пред очи „блесне живот“ у свом
пуном сјају јесте она бескрајна жеђ за вечношћу, или „носталгија за
бесконачним“, како је Никола Милошевић говорио у својим романима. Тај тренутак
апсолутне среће издваја се као тренутак изван времена, „друга димензија“, каже
Лазић, или тренутак чистог стања, беле светлости и чисте невиности. Тај и такав
тренутак изван времена покушали су да „ухвате“ и многи велики ствараоци и да о
њему пишу: Пруст је говорио да жели да
ʼзграби, издвоји, заустави, колико само док муња севне... фрагмент чистог
времена у његовом чистом стањуʼ. Достојевски је изразио сличну жељу описујући
крајње пооштравање чулног доживљаја – ʼауреʼ – непосредно пре епилептичног
напада, и рекао да би дао много година свог живота да проживи неколико таквих
тренутака, скупљених и продужених. Вирџинија Вулф се стално враћала на
ʼтренутакʼ који, као Блејково зрно песка, може да садржи један свет у свом
разломљеном откуцају – само бело усијање свести.[2]
А Небојша Лазић у свом роману пише: „Знам да сам тада осетио како сам најближе
што могу пришао бесконачној срећи, блаженству ума и тела уроњеног у живот као у
воду очишћења.“ И: „Били смо бесмртни, а да то нисмо ни знали.“
На такве тренутке бесмртности остаје сећање као
„духовни појам“, како каже Андреј Тарковски, чија је поетика филмова Небојши
Лазићу веома блиска (о чему посебно сведоче пасуси и књизи и Антиутопијска трилогија Борислава Пекића).
Без сећања човек постаје заробљеник нестварног постојања: испадајући из
времена, он постаје неспособан за сопствену везу са спољним светом и, другим
речима, осуђен на лудило.
Другу, можда и далеко значајнију линију романа
чини ненаглашен, али снажан библијски подтекст, присутан у реминисценцијама на
неке библијске теме, али и у епизоди са гвозденим крстом који један од
становника рударског насеља, инжењер, Белгијанац, кује и с тешком муком побија
на врх јаловишта. Та скоро библијска сцена ношења крста и побожног учествовања
иначе изразито нерелигизног становништва – како деце тако и одраслих, има
наглашено значење хришћанске љубави у којој, као нигде у роману – сви чине
Једно. Од тог тешког, од гвођа скованог крста, почиње и завршава се све: на
микроплану, као судбина главног јунака жељног опроста, коме пресуђује светина,
а на макроплану: као судбина сваког човека који своје коначно смирење налази у
опросту себи и свима око себе. Узвик на терену: „Немаш вере! Немаш вере!“
постао је парадигма сумње главног јунака, не само у фудбалској утакмици, него и
у животу; али се мото књиге, речи Чезареа Павезеа у хришћанском контексту може
тумачити као проналазак поновне вере и коначног смирења: „Праштам свима, молим
све да ми опросте.“
Срж романа представља проблематизовање питања
човекове кривице, старо колико и човек сȃм. Шта се мења у људском бићу када се
од почетне невиности и безазлености, човек претвара у суровост и зло због којих
страдају невини, суштинско је питање за чијим одговором аутор трага. Тај
пресудан корак, читамо између редова романа, јесте окретање ка нагонима,
односно окретање од своје хришћанске суштине или почетак заборава Љубави.
Од прародитељског греха нико није ослобођен, али
нико ни лишен могућности да се спасе путем опраштања односно искупљења. Због
тога се основни мотив повратка главног јунака у средину из које је побегао као
кривац за смрт друга, чита као снажна порука да не прихватити кривицу значи
осудити себе на вечни немир, створити сопствени пакао из којег нема излаза.
Достојевски је писао да највећи пакао који се може замислити јесте немогућност
да се воли. Управо о таквом паклу душе без љубави пише и Лазић, истичући на
једном месту апофтегму: „Човек који је промашио љубав, промашио је читав свој
живот.“
Реченица којом је дефинисана животна филозофија
главног јунака: „Живео си тако, изнад живота, а испод смрти!“, дефинише много
шта и од стваралачке филозофије самог аутора – а то је мера или мудрост за
којом се трага као за Смислом и због које постају страдалници сви они који је
не нађу. Библијска реч из Матејевог јеванђеља: „Будите мудри као змије, а
безазлени као голубови“ тумачи се речима патријарха Павла: „Развијајте своје
умне способности све више, под условом да паралелно у себи развијате доброту.
Но ум је хладан, а доброта топла али слепа. Стога су нам потребни и ум и
доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта не
пређе у глупост.“
И баш у немогућности да нађу меру своје природе
(која је делом божанска, а делом људска), аутор види и основни узрок трагичног
исхода два своја главна јунака – четрнаестогодишњег Уроша, коме је доброта без
мудрости намакла омчу на врат, и главног јунака и приповедача,
четрдесетогодишњака, коме због мудрости без доброте пресуђују они који га
сматрају кривцем. Између њих се налази девојка чији је лик аутор изградио као
„идеалну меру“ човека која има доброте, али живи мудрошћу, али је трагична
колико и они јер их губи обојицу: „једног у простору, другог у времену“. И на тој се тачки, одакле се и почело,
затвара круг, а у кругу који му је дат човек не може престати да осећа меру
своје трагичности нити престати да испитује
меру своје бесконачности, што је
сасвим у духу тврђења Јована Дучића: „Ко смисао живота није тражио, тај није
живео, али ако га је тражио, никад није био довољно срећан.“
Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Исток, Књажевац, број 16, година V, јануар-март 2018, стр.183-185.
[1] Небојша Лазић рођен је у Алексинцу 1966. године. Магистрирао је и
докторирао на Филолошком факултету у Београду. Предаје општу књижевност и
српску књижевност 20. века на Филозофском факултету у Косовској Митровици.
Објавио је студије: Антиутипијска
трилогија Борислава Пекића (поетика романа „Беснило“, „1999“ и „Атлантида“) (2013) и Време
и простор у „Златном руну“ Борислава
Пекића (2016).
