Категорије

понедељак, 24. април 2023.

Слободан Ракитић, ПРЕОБРАЖЕЊЕ

 

Да л има нечег, а да није

преобразило се у твојој сени?

Боже, учини да и мени

видљиво буде – видљивије.


Да видим време пре облика,

клицу жудње и клицу страха,

да искорачим из твог даха,

с ликом оца преко мог лика.


Колико пута, насред друма,

застадох када испред мене

невидљив неко сплиће сене

и пали звезде поврх ума.


Док са дна мрке провалије

мотре ме очи непознане,

гласи се земља с врха гране

и жуди у плод да се слије.



Преображене кишне капи

са листа на лист смирај снују.

Над рукописом – слушам олују,

Господе, ал ко за ким вапи:


да л ми за тобом, на беспућу,

сејући свуда своју жудњу;

ил ти за нама, вукућ судњу

сен на којој нам зидаш кућу?


И као ваздух, преображен,

вода и земља, крв и плућа,

гори нам бића крхка кућа

а цвет у пољу сјаји блажен.


А у недоба, са слемена,

пето се јавља, ко да куне.

Господе, тек смо твоје струне

и прегршт само твог семена.


                                                   1982.


С. Ракитић, Основна земља, Сабране песме Слободана Ракитића, књига седма, „Рашка школа“ – „Просвета“, 2012, 31–32.


Слободан Ракитић, БАЊСКА


О чему да запишем на ветру? Киша

и сад је иста, ко некад. Преко дворова

негдашњих тек сенка једна борова

затрепти. У праху све се стиша.

 

Која је реч од камена овде тиша?

Времена има само за бујност корова,

за дрво-кулу, с хиљаду чворова,

с кором на којој расте само лишај.

 


О чему збори ветар у сувој трави?

У пукотини зида још само раде мрави

и зрачак један однекуд допире.

 

Ко труле да нам капије отвори?

Бане, овде некад беху твоји двори,

 а сад и камен у зиду умире.

 

                                    1977.  

 

С. Ракитић, Основна земља, Сабране песме Слободана Ракитића, књига седма, „Рашка школа“ – „Просвета“, 2012, 18.


Слободан Ракитић, СВЕТИ АРХАНГЕЛИ КОД ПРИЗРЕНА

 

Боље да остадосте под земљом, дубоко,

за неко часније поколење. Овако,

слушам осињак где беху пчеле и царево око.

Јер, време је опет наопако.

 

Још само име вам оста ко испражњено лице.

Сви су анђели слепи, и слепо је поколење.

И ниједан плод не дочека зрење.

Уместо сокола – орао изнад Бистрице.

 


Кратка је слава света! Црни био дремље

крај реке, испод невидљивог звоника.

Као последњи залогај, узех шаку земље.


Боље да сте остали скривени, у дубини.

То што сад видим, сасвим је друга слика.

Осванух, на свом гробу, у туђини.


                                                1985. 

 

С. Ракитић, Основна земља, Сабране песме Слободана Ракитића, књига седма, „Рашка школа“ – „Просвета“, 2012, 10.

(Фотографија преузета са сајта: https://www.facebook.com/people/Društvo-prijatelja-manastira-Sveti-Arhangeli-kod-Prizrena/100067391877053/



петак, 21. април 2023.

Миодраг Павловић, УЗ ТИЦИЈАНОВО ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ЦРКВИ САН САЛВАТОР, ВЕНЕЦИЈА

 

Зар заиста да се представи Преображење? Како

Мојсије да гледа у Христа, где руке да се пруже?

Апостоли падају; толико је њихово запрепашћење,

пред нечим што се не види,

нит ико да наслика може:

тело које своју природу мења.


Да ли су уметности ниже од Идеја

којих без казивања илʼ представљања сликом

заправо и нема? Како се за Тајном Вечером

седи, говори, једе? У чему је разлика

између Свадбе у Кани, Гозбе код Платона

и обреда напоредне издаје и посвећења?


Тицијан, Преображење


Није ли то мноштво ликова само дражење

којем треба супротставити завесе разума и стид?

Достићи блискост иза оног што нуди

телесни занос и раскошни вид?

                              Зауставити се

у незамисливом и надати се да оно има

своју тачност и знак: линију, слог и зид?


Простору дати слободу, пробити се кроз слику?

И та је мисао морала на ум пасти

и бити воља која крчи шуму: одавно су предвиђени

иконокласти.

                    Део је наше душе с њима.


Слика се у сећању кида.

И раставља се на делове, у снима.




Миодраг Павловић, GIORGIONE: LA TEMPESTA

 

Раздвајање почиње када прође зрелост.

Свако стоји на својој страни реке.

Град је не само затворен, он мање постоји.

Изгнанство је више нужда, него смелост.

Ни мост више не спаја, нити преноси;

метафора се удаљава од века.


Ђорђоне, La tempesta (Олуја)


Муж одевен, жена у нагости непривлачној.

Он је стражар крај гроба, она доји потомство;

као што ће облак да облије земљу

и набујали поток да пређе у напад.

Муња преноси поруку слици: смањује се простор

за човека. Он ступа устрану, и на Запад.


Изгнање из раја, Бекство у Египат,

сцена из живота Адама и Еве?

Без наслова остаје ово испражњење.

Мирис сумпора у зеленој јези.

Стоји се пред олујом без праве свести;

у том је раздвојеност, разлаз, неболомство.


Миодраг Павловић, ДОЛАЗАК МУЗА

 

Песма је суштаство и зато не може

да тече у недоглед, њоме се хране Музе,

а оне једу у одређено време

као звери. Ретко их је ко видео на делу.

Стога постоје замене, метафоре –

пример: кад месо иза решетака једу пантери.


Пун поштовања чувар их дарује месом

у париском зоолошком врту, поподне.

Пантери црни, али одевени у помодне пеге

споро кидају залогаје размишљајући

шта се од њих очекује поводом ове згоде.

Сликар, песник и астролог устају на ноге


Балдазаре Перуци, Плес Аполона и муза 


пред призором џиновских костију

које су ипак делови људског тела.

Љубав је давна између чељусти зверске

и човечанског рода: однос пун чежње

увежбан у пећини где је племе давало

на грижење своје првенце и владала је


потпуна надмоћ животињског царства

што га је заступало код мајке-земље.

Свештеник је био ловац, увек спреман

на скотолоштво, као и Леда која је радо

примала лабуда подлог.

                              Онда су дошле музе

и донеле значења пренесена: настаје песма


и она враћа Адаму његова ребра.


Драган Лакићевић, ФОТОГРАФИЈА НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ КАО РАТНЕ БОЛНИЧАРКЕ, У ПРИЗРЕНУ 1913.

 

То се Надежда загледала

Са висине где нема зала –


Види шаторе у долини –

Косово се свуда причини


Запутила се да се сврста

У своје свете рањенике



Носи торбу Црвеног крста

Уместо било које слике


И сунце се ко ружа врти

Као да доле нису мртви


То је фреска: с црном хаљином

Надежда чезне за висином


Д. Лакићевић, Боје у ватри: мали каталог слика Надежде Петровић, предговор Радивоје Микић, „Партенон“, Београд, 2021, 24. 


 

Драган Лакићевић, ПУТЕВИ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ

 

Пут Кроз јелову шуму

Води ме према уму –

Из Иберзеа слика

Крвоток крајолика


Сваки пут другог лика

Враћам се из Ресника

Од заума зауму

У сусрет медијуму

Надежда Петровић, Пут кроз јелову шуму, 1901. 
 

Измећу светла и таме

Пут ће ући у пламен

И у стабљике танке


Кроз сенке и тишину

Нек нове боје сину

Те боје – успаванке


Д. Лакићевић, Боје у ватри: мали каталог слика Надежде Петровић, предговор Радивоје Микић, „Партенон“, Београд, 2021, 9.  


Драган Лакићевић, БОЈЕ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ


Сад знам да правим боје снова

Којих на јави није било –

Зревају изнад јабланова

Поље се од њих запалило

 

На свет је пала магла-гама

Морала сам се са њом слити

Док сам спавала у бојама –

Нису се могле поновити

 

Надежда Петровић, Поље косовских божура, 1913. 

Боје нерава, боје чула

Нијансе оних доживљаја

Појаве се из злата јула

Влажне од суза и трептаја

 

Боје из окружења Бога

Из унутрашњих обасјања

Походе ме из каталога

И пре и после умирања



Д. Лакићевић, Боје у ватри: мали каталог слика Надежде Петровић, предговор Радивоје Микић, „Партенон“, Београд, 2021, 18.


понедељак, 10. април 2023.

Марија Јефтимијевић Михајловић, РУКЕ



М. Јефтимијевић Михајловић, Благослови

        Чувати и љубити

        Две су највеће тајне љубави

        Руке, знамен тих вештина

        Јер су – крила

        Јер су – благослови

        Склониште од света

        У неизрециво пут