Да л има нечег, а да није
преобразило се у твојој сени?
Боже, учини да и мени
видљиво буде – видљивије.
Да видим време пре облика,
клицу жудње и клицу страха,
да искорачим из твог даха,
с ликом оца преко мог лика.
Колико пута, насред друма,
застадох када испред мене
невидљив неко сплиће сене
и пали звезде поврх ума.
Док са дна мрке провалије
мотре ме очи непознане,
гласи се земља с врха гране
и жуди у плод да се слије.
Преображене кишне капи
са листа на лист смирај снују.
Над рукописом – слушам олују,
Господе, ал ко за ким вапи:
да л ми за тобом, на беспућу,
сејући свуда своју жудњу;
ил ти за нама, вукућ судњу
сен на којој нам зидаш кућу?
И као ваздух, преображен,
вода и земља, крв и плућа,
гори нам бића крхка кућа
а цвет у пољу сјаји блажен.
А у недоба, са слемена,
пето се јавља, ко да куне.
Господе, тек смо твоје струне
и прегршт само твог семена.
1982.
С. Ракитић, Основна земља, Сабране песме
Слободана Ракитића, књига седма, „Рашка школа“ – „Просвета“, 2012, 31–32.