Боље да остадосте под земљом, дубоко,
за неко часније поколење. Овако,
слушам осињак где беху пчеле и царево око.
Јер, време је опет наопако.
Још само име вам оста ко испражњено лице.
Сви су анђели слепи, и слепо је поколење.
И ниједан плод не дочека зрење.
Уместо сокола – орао изнад Бистрице.
Кратка је слава света! Црни био дремље
крај реке, испод невидљивог звоника.
Као последњи залогај, узех шаку земље.
Боље да сте остали скривени, у дубини.
То што сад видим, сасвим је друга слика.
Осванух, на свом гробу, у туђини.
1985.
С. Ракитић, Основна земља, Сабране песме
Слободана Ракитића, књига седма, „Рашка школа“ – „Просвета“, 2012, 10.
(Фотографија преузета са сајта: https://www.facebook.com/people/Društvo-prijatelja-manastira-Sveti-Arhangeli-kod-Prizrena/100067391877053/
Нема коментара:
Постави коментар