Слободан Ракитић, СВЕТИ АРХАНГЕЛИ КОД ПРИЗРЕНА

 

Боље да остадосте под земљом, дубоко,

за неко часније поколење. Овако,

слушам осињак где беху пчеле и царево око.

Јер, време је опет наопако.

 

Још само име вам оста ко испражњено лице.

Сви су анђели слепи, и слепо је поколење.

И ниједан плод не дочека зрење.

Уместо сокола – орао изнад Бистрице.

 

Кратка је слава света! Црни био дремље

крај реке, испод невидљивог звоника.

Као последњи залогај, узех шаку земље.

Боље да сте остали скривени, у дубини.

То што сад видим, сасвим је друга слика.

Осванух, на свом гробу, у туђини.

                                                1985. 

 

С. Ракитић, Основна земља, Сабране песме Слободана Ракитића, књига седма, „Рашка школа“ – „Просвета“, 2012, 10.

(Фотографија преузета са сајта: https://www.facebook.com/people/Društvo-prijatelja-manastira-Sveti-Arhangeli-kod-Prizrena/100067391877053/