У
једном кратком запису Емил Сиоран каже: „Спознати све валове“. Фасциниран морем
као метафором бескрајности, жудњом за крајњим одговором, смислом, Сиоран се
упушта, кроз ову слику, у екстатичан однос бића према опстанку. Да ли је, ипак,
могуће, спознати све валове. Колико год имамо на уму чињеницу да је простор
мора и океана, у земаљском смислу ограничен, ако себи представимо све могуће
титраје бића, модулације постојања, набирања таласа, неспорно је да са својим
ограниченим чулима не можемо да обухватимо тај бескрај постојања. Чак / и једна
књига коју прочитамо, у својој фактичкој ортографији, крије више но што могу да
открију различите тачке гледишта и различита читалачка искуства. Живот је океан,
као што је и читање океана у којима не можемо наћи тло исцрпивости и
сводивости. Читаоци Дон Кихота, Борхес
говори и могућности понављања, нису исти читаоци. Исти Дон Кихот је, заправо,
различити Дон Кихот. Таласи се стварају под утицајем гравитације, месечевих
мена, природних околности... и један савршени математички ум, ако би узео у
обзир читав космос утицаја који производе таласе, не би могао да зброји и опише
њихову конфигурацију. Један купач, који својим покретом и покретима мења рељеф
површине воде, може бити, са становишта математичког ума, предвидљив, али не и
мноштво различито мотивисаних покрета, који са становишта појединца, могу да
буду образложени, те на крају можемо рећи: сазнати све валове јесте само
метафизички порив једног особеног ума, физички и духовно ограниченог, који жуди
за немогућим, за збрајањем и каталогизирањем људских гестова и гестова природе
који су несводиви и неописиви. Ти моменти, уместо граница смрти, граница
коначности, још увек, попут монументалне и неизрециве религије, окупљају
читаоце и писце у бескрајном разговору који чини тло људске културе и темељ
принудне разговетности.
Ј. Зивлак, Аурине сенке: читања и сећања, Рад,
Београд, 1999.